На народном збору у Божетићима учесник НОР-а и политички активиста неколико година иза рата агитовао за затирање коза, тврдећи:
– Козе ће уништити Златар, остаћемо и без осталих шума...!
Важног друга у говору прекинула је Иванке Џекулска, како су звали отреситу удовицу из Трудова.
– Ђуко...! Лажеш, Ћуко! Неће козе, Ћуко...! Секира и људи ће слистити гору...! Не дирај козе, сиротињску мајку...
Узалуд су били пророчки вапаји старице испод Шанца, као и тврдње сточара да козе тамане купиништа у шамама и врзине у забранима и тако помажу раст шумског подмлатка. Бранио је народ козе скривајући их по стенама и пећинама, али је све што је имало власт и пендрек, уз подршку доушника, притезало сељаке, па је „белкама“ и „рогама“ – кожа отишла на шиљак.
Студије о нестајању села не могу, поред економских и демографских разлога које је вукла индустријализација, заобићи присилне мере којима се сатирало село. Сточни фонд осиромaшен ратним пустошењем и поратним нарезима и прирезима, крчмљен је кратковидошћу комесара и планера аграра, њихова неукост обијала се народу о главу.
Планери аграра и комесари прогонили домаћу "праменку"
После затирања коза, на ред је дошла принудна меринизација оваца, којом се почетком шездесетих година прошлог века из стада прогонила домаћа пасмина – „руда“ и „праменка“, а хтела запатити „мерино“ овцу, негде са топлих пашњака Шпаније. Неповерњиви на сваку новину, сељаци су пружали отпор, трпели батине и затвор, плаћали казне за браве скривене у безданима и вртачама или овнове у кацама и на таванима штала. На уста им се набијале корпе од прућа да не блеје и одају скровиште, а ноћу их пуштали у торове. Неумољива власт присиљавала је домаћине да догоне стада у „музаре“ за вештачко осемењавање...
А сељаци „вични свакој рђи“, узимали су „на зуб“ све који се товаре на народну грбачу, тврдећи да ће „мерино“ јагњад због висине и хладноће добити „јевтику“. Још се у народу препричава како је старица јетко и сочно крпила актере меринизације. Најпре је клела патролу милиције што јој је поднела пријаву за скривање оваца у пећини.
– Нису они криви, него ова наша пашчад што те проказаше и запленише овна – рече јој комшија.
– А ови сеоски витлови и дрзмани, шпијуни и цинкароши, тужибабе и нерадници. Ови што у муз, то у гуз...!
Кад је дотерала скривено стадо, баба на пункту загледала ветеринара и помоћника.
– Немој ти ћелави, нека овце мрче овај кудрави, што има бујнију косу, биће боље руно.Али, немој да се помркују!
ОВАН НА МОТОРУ: Народ се бранио и песмом:
– Овце моје, спавајте у тору, доћи ће ви ован на мотору...
Једног од певача привела милиција, па се натреса и издире командир:
– У затвор ћеш ти мене, 'тицо. Буниш сељаке, певаш, изврћеш руглу!
– Тај што код нас мрче овце не зна ни сонице да вози. Јесенас су у село на мотору долазили само друг из Комитета и командир станице ...
Коментари