Листајући старе албуме и завичајне књиге „Времеплов“ у овом наставку доноси слике Старог Влаха кога више нема, мотиве из таласа промена занимања и услова живота. Можда би легенда за ове слике могла и да понесе назив: на крилима младости или...?
У књизи „Родослов фамилије Бјелић“ (Нова Варош, 2014) Милан Бјелић је објавио фотографију девојака и млађих жена из Рутоша, полазница курса домаћинства 1954. године, са тадашњим сеоским учом Ђуром Гордићем (касније се одселио у Опово).
Ово је ретко сачувана (и снимљена) слика, зрнце из кола ентузијазма у време обнове и изградње после Другог светског рата. У тражењу путева изласка из сиромаштва и заосталости, за уздизање омладине и народа – течајеви су били окосница активности и својеврсне школе живота, дружења и рада. Предавања и окупљања, са темама просвећивања, уништавања гамади, хигијене, поука о задрављу, те за мењање навика у животу, уређења простора за становање, као и израду ручних радова – одржавана су у школама, које су са аматерским дружинама биле ослонац и заметак културно-уметничког живота.
__OP_1.jpg)
Девојке из Рутоша на курсу домаћинства 1954. године
Захваљујући објективу „лајке“ (фото-апарата немачке марке), Будимир Копуновић (1927-1992) из Ужица, криминалистички техничар у МУП, сачувана су занимљива сведочанства о животу у подјаворским селима. Долазећи у родни Буковик, оставио је траг о кровињарама и музарима испод Голог брда, бележио последње изданке самоуких клесара, мајстора за дрвене грађевине, али и рукотворина домаћица.
Копуновић је 1954. године овековечио и шнајдера Десимира Поповића (1931-2004 ) из Божетића, у дворишту, како за шиваћом машином „сингер“ удара „ситан штеп“. Да ли је кројач међу зградама тражио одушка од летње спарине или је тесна брвнара била мрачна за слику без блица? – није важно. Остала је слика младића који је изучио занат, шио сукнена одела, али и она од нових тканина за саборе и светковине и то му је била улазница за посао једног од првих кројача у трикотажи „Слобода“.
А „сингерица“ у то време оскудице била је право мало богатство. Удаваче су радије бацале око на оне који имају зaнат или су једном ногом у граду, а прводаџијама је то био адут да буду „с руке“ и зараде кошуљу и приде...
Последњи изданци сеоског аматаризма - приредба у школи
Коментари