Анес Туркмановић који од раног детинства има психолошке и интелектуалне сметње у развоју, чаршијско је мезимче, ведрог духа, топлог осмеха и срца пуног љубави коју несебично дарује на сваком кораку. Анесов (32) и живот његове породице, међутим, није „ружичасти“ свет пун весеља, већ тескобна борба са предрасудама, провинцијским стереотипима, а посебно институцијама за које је јунак наше приче готово потпуно невидљив.
Анес је 9. априла 1991. године рођен као здрава и „нормална“ беба. Напредовао је и у физичком и у менталном смислу и тако је било све до његове треће године, када родитељи Халида и Сеад примећују промене у његовом понашању, а посебно говору. Почео је нагло да муца, неправилно изговара и повезује речи и реченице и неуобичајено се понаша. Тада заправо и почиње агонија породице Туркмановић и њихова борба за Анесов здравствени, социјални, али и економски статус.
-Та борба траје ево већ пуне три деценије, а чини ми се да се ни за „јоту“ нисмо помакли са места. Анес је и даље невидљив за институције, јер немамо тачну дијагнозу и папир на коме пише да је особа са поремећајима у психолошком и интелектуалном развоју. А тај документ немамо у рукама јер надлежна здравствена комисија Анеса већ четири пута „одбија“ и у својим извештајима констатује да је он физички здрав. Што и јесте, али то што је и лаицима очигледно да има великих потешкоћа, не само у комуникацији, већ и у менталном смислу, то изгледа ни стручњацима није важно –огорчено за „Варошке новине“ прича Анесова мајка Халида.
Видно потресена поновним пребирањем по мучној прошлости, али и реалим проблемима у садашњости , наша суграђанка каже и да након 30 година обијања прагова разноразних здравствених установа, рехабилитација, логопедских третмана и чега све не, не зна праву дијагнозу и шта је био „окидач“ за наглу промену синовљевог понашања и погоршање његовог здравственог стања.
То што нема „ћагу“, Анесову породицу спречава да му помогне да оствари своја права. Њега нема на списку корисника за новчану надокнаду државе за негу и помоћ другог лица, „везане руке“ су и надлежнима на тржишту рада, локалној организацији Црвеног крста, донаторских хуманитарних организација...
Спремност да Анесу помогну исказали су једино у локалној самоуправи, која га периодично ангажује на јавним радовима, али ни те послове он не може потпуно самостално да обавља већ уз помоћ колега.
-Та три, четири месеца годишње када ради, најсрећнији је младић на свету. Јер је у друштву, и негде у дубини своје напаћене душе зна да ради нешто корисно, за себе, породицу, заједницу. Али, са друге стране, иако у свом детинству и младости због тога што је другачији није доживљавао физичко насиље и драматичније вербално малтретирање (ваљда зато што живимо у малом граду где се сви познајемо и као свет нисмо толико сурови и са мањком емпатије), Анес у суштини није прихваћен онакав какав јесте. Осим снажне подршке породице и комшилука, посебно породице Арсић која га третира као члана фамилије, помоћ је углавном декларативна. Нема ту спремности да га , рецимо, уз пун надзор неко запосли како би бар успео да оствари право на пензију- прича Халида.
А управо та брига у каквим ће условима Анес доживети старост је највећи страх његових родитеља. Шта ће бити са њим када њих више не буде. Биће остављен на милост свога брата Кенана, који живи и ради у Шведској. Туркмановићи живе и са осећајем гриже савести јер старијем нису могли да се посвете колико су желели. А свог живота и младости, Халида и Сеад су се готово потпуно одрекли. Најпре су 90-тих финансијски једва састављали крај са крајем, а потом остали и без посла...
-И све то жив човек прегрми. Поред свих недаћа и Анесових интелектуалних ограничења, он је у Ужицу успео да заврши трогодишњу специјалну средњу школу. Сам води бригу о својој личној хигијени и, верујте ми, то је велики успех. Оно са чиме не можемо да се изборимо, али ипак не одустајемо, јесте Анесова самоћа. Он је данас младић који нема свог најбољег друга, другарицу, девојку. Осећамо његову нервозу због тога, нарочито је узнемирен пред празнике јер ван породице нема са ким да их проведе – једва чујним гласом прича Халида.
-------
ЗАСЛУЖУЈУ БОЉЕ
-Страшно је што друштво окреће главу од деце као што је Анес и што немају бољи третман од стране Институција- каже Анесова мајка Халида.
Она има и поруку за друге родитеље, који су у сличној ситуацији.
-Родитељи не би требало да своје дете крију од јавности, већ да их свакодневно охрабрују, што је више могуће осамостале и извлаче из „мрака“ у коме су су се нашли због болести и хендикепа. Мој супруг, ја и други син успели смо да Анесу у живот унесемо „светлост“. Он је данас весело биће, добродушно, дарежљиво, емотивно, спреман је свима да помогне и нађе се у невољи. То је и најбољи начин да се колико толико социјализује и, што је примарно, мање пати због самоће у својој доброј души- каже Халида.
Коментари