Када се на чело жичке епархије 1936. године, из Охрида, вратио епископ Николај Велимировић, његовим залагањем покренута је велика обнова српских храмова. Mеђу првима je на месту срушеног храма у Негбини, у периоду од 1936. до 1940. године саграђена црква посвећена Рођењу светог Јована Крститеља. Радове је изводио приморац Симеун Франовић из Црквенице, а надгледао поп Ђоко Поповић, последњи свештеник у директном наследном низу из кућанске фамилије Поповића, који је изненада преминуо у мају 1938. године.
Ово сведочење „Времеплов“ преноси из рада „Страдање и уздизање храмова кућанске нурије“ Зорице Златић Ивковић, историчара уметности из Сирогојна. Овде су и мало познате појединости да су мештани, који су одлазили на божју службу у цркву у Кућанима, најпре ону у Борју, а од 1780. године и малу капелу у Пети, почетком осме деценије XIX века одлучили да већи парохијски храм саграде у Негбини на заравни крај сеоског гробља, пространом платоу доминантног положаја над реком.
Негбина - Нова црква Рођења Јована Крститеља
Потомци свештеника који су у временима тешким и оскудним за сваку поправку својих скромних храмова чекали на дозволе турских власти из далеког Цариграда и писмене наредбе надлежних митрополита, у слободној Србији, у освит XX века, саградили су богомољу без пројекта и сагласности свог владике из Жиче, и у њој служили без његовог благослова и освећења.
Прикупљена средства су била веома скромна и Црквени одбор је посао поверио извесном Гају Ђенићу из Ваљева, родом из Негбине, грађевинском предузимачу да за суму од 340 дуката, по својој замисли, подигне цркву, а да му народ кулуком помогне преношење материјала. У Летопису негбинског храма записано је да је „Гајо био грађевинар хрђав и у исто време непоштен“, те да је „за тако велику суму новаца начинио цркву погрешно и слабо“. Радови су окончани крајем 1879. године.
Из летописа кућанских (негбинских) свештеника истргнуте су странице о збивањима између два светска рата, па нема поузданих података колико је дуго за богослужења коришћена трошна негбинска црква, саграђена од неквалитетног материјала и и кад је порушена.
СПОМЕН-ПЛОЧЕ ПАЛИМ ЗА СЛОБОДУ : Захваљујући марљивом свештенику Богољубу Шишаковићу, који је после Другог светског рата исцрпно исписао летописе богомоља Муртенице, сачувана је фотографија снимљена испред негбинског храма 18. августа (31. по новом календару) 1924. године, приликом постављања спомен-плоча за „јунаке општине негбинске, пале за слободу и уједињење“, које је урадио ужички сликар и вајар Михајло Миловановић. Две велике мермерне плоче учвршћене су на дрвеној конструкцији под двоводним кровом у порти.
Коментари