Наше нарави : Јапија где јој место није !

За сушење даске, сложене у витлу, мештани у Горњој Белој Реци изабрали су промају на уском узвишењу између пута за Љубиш и крајпуташа на Стражи, на варошко-чајетинској међи.

Фотографија довољно говори о нашем немару?! Узгред, ваља подсетити на запис уклесан на бочној страни првог од три споменика, подигнутог у славу и част браће Спасојевића из Беле Реке, који су у Великом рату оставили кости далеко од отаџбине.

Овде су, на стотинак метара изнад родног огњишта, близанци Неђељко и Анђелко и трећи брат Стојко последњи пут загрлили сенокосе и висове Муртенице и пољубили десеторо нејачи, растали се од најмилијих и пожурили „на војну“. Србија је звала...У аманету за навек каменорезац је оставио траг о одлуци задруге са 37 чељди, кад се оно делила:

„Код овог спомена оставља се једно парче земље у означеним границама, за успомен својој изгинулој браћи и за одмор путника, да има право сваки свратит се и одморити. Ово парче да не смије нико за навек пресвојити.“