Попова кућа, како зову најстарију грађевину од брвана на огњишту фамилије Поповића у Кућанима, на планини Муртеници, чува необичн родослов – галерију портрета у рамовима, брачних парова, а и оних који нису имали животне сапутнике, поређаних по старијеству.
Срећу се овде преци и потомци: долазе млађи да виде ликове ђедова и прађедова, тетки и баба, чија имена носе, да упознају родбину и сазнају како се гранала лоза, где се која од одива удомила, са ким су се ородили, а ко је усудом времена оставио кости у логору или на фронту...
Одозго, испод таванице, на све мотре двојица последњих служитеља олтара у богомољама Муртенице и околине из чувене лозе свештеника – Василије (1846-1927 ) и Ђорђе (1869-1939), што се одселио на Златибор. Стуб породичног стабла које је остало на имању досељеника из Херцеговине предводи Љубомир са синовима Видојем, Младеном и Војином. Они су имали 11 наследника, од којих сада овде два домаћинства настављају традицију узорних сточара, док се из једне куће повремене вије дим.
– Рођак Борко Поповић, пре пре неку годину преминули ужички отоларинголог, окупљао је родбину и сабирао фотографије за гране породичног стабла осамдесетих година прошлог века. У фамилији је било и народних посланика, више професора, правника, учитеља – подсећа Зора Гујаничић (66), пензионисани наставник историје и географије у Новој Вароши.
Корени - задруга Поповића , снимљена 1930. године
Најстарији у засеоку од три куће испод Црквине и Борја, где у вечном миру почивају преци, 87- годишњи Паун казује да су Поповићи у шест колена имали свештенике и да нема поузданог податке кад је саграђена попова кућа. Старина каже да брвнару са подрумом у који не завирује мраз, једе време, па очекује од наследника да је поправе..
Зуб времена нагриза и сведочанства минулих деценија , у првом реду старе књиге, документа и преписку, а проређене су фотографије у албуму. Неопходна је, кажу Поповићи, рука конзрерватора, а и да неко од млађих прати гране родослова, као и да међу корице књиге сабере богату заоставштину и предања, јер бледе памћења. Једно од предања каже да су кућански попови драгоцене хартије сакрили у дебло старог бора у близини храма Христовог Вазнесења у Борју тако што су их умотали у крпу натопљену воском, а отвор затворили клином. Судбина је хтела да су случајно пронађене.
Још су видљиви остаци камених темеља некадашњих цркава у Борју, на Градини и на Синцу крај Увца, више пута подизаних рушених и паљених, па опет васкрслих у густим шумама, као мала дрвена богомољу у Пети , за коју је далеке 1730. године, стигла дозвола из Цариграда да свештеник и народ могу да препокрију стари храм.
Писма заробљеника - Славка Поповић и Петко Гујаничић
Истражујуће летописе цркава у Пети, Негбини и Белој Реци историчар уметности Зорица Ивковић из Сирогојна у раду “Страдање и уздизање кућанске нурије“ објавила је драгоцене податке из синђелија које су рашки митрополити издавали кућанским свештеницима у тешким и оскудним временима.
ПИСМА ИЗ ЗАРОБЉЕНИШТВА: Уз бројне фотографије, од породичне задруге из 1930. године, до косачких и жетелачких моба, Славка Поповић (77) чува и четрдесетак писама и дописних карти свекра Младена из заробљеништва у Немачкој током Другог светског рата, али и одговора породице, упућених преко Црвеног крста. У једном га укућани обавештавају шта је све однела једна од војски, а у другом „да се Војко замомчио и тражи да се жени“...
Свештеник Василије Поповић
Коментари