Поље хељде на Златару пред жетву и деда Мида у њему док тежачким рукама проверава квалитет црног зрна, овековечени су јесенас фото-апаратом, а фотографија је недавно победила на конкурсу који је у оквиру пројекта „Култура на дар“ расписало Друштво за академски развој из Београда.
Фотографија „Поља хељде на Златару“ победила је у категорији „Људи“, а њен аутор Ненад Остојић из Акмачића понео је титулу „Витез културе“.
Свечана додела награда организована је средином фебруара у великој сали Народне библиотеке у Београду. Друштво за академски развој покренуло је 2013. кампању за очување и промоцију културне баштине, а њен саставни део је фото конкурс који се расписује сваке године.
Након уручења награде Остојић је одржао пригодну беседу и присутнима скренуо пажњу да „Златар није само Увац већ нешто много више“.
- Као неко ко је из Акмачића, безброј пута су ме туристи питали „Где је пут за Увац“, али ме нико није питао „А где је пут ка кући Петра Бојовића, где је то златарско кандило-црква у Радијевићима, једна од најстаријих цркава брвнара у Србији, где је живео тај једини српски Патријарх Гаврило Рашковић који је обешен у Турској, где је та Дубница, где је Џиновска стена, где је Штитково, немањићки штит и ковачница оружја?“. То је био циљ мога говора. Да људе из читаве Србије упознам са оним културолошким и нематеријалним наслеђем које Златар у себи крије. Знао сам да сам урадио дивну ствар за место из кога долазим и то сам хтео да потврдим у победничкој беседи – каже за „Варошке новине“ Ненад Остојић, студент Филолошког факултета у Крагујевцу.
Ненад цео живот другује са фото-апаратом, а његову фотографију на конкурсу Друштва за академски развој оценио је као најбољу жири у ком су били еминентни стручњаци. На победничкој фотографији је деда Мида који обилази поље хељде на 1.200 метара надморске висине и наоружан животним искуством и вековним знањем предака проверава да ли је зрело зрно, молећи се богу да јесења киша не поквари жетву.
-Моји Златарци читају бехар трешње, ветар, одсечену кору Бадњака, крвави сутон, облачан Ђурђевдан, копан Аранђеловдан...Фотографијом сам хтео да прикажем егзистенцијалну бригу златарског паора који мора да „прочита“ природу и да се саживи са њом- објашнајва Остојић.
Коментари