Гашењем огњишта, због сеоба сеоског становништва према Шумадији, а младих у градове, те недостатка чобана и пошумљавањем пашњака, ископнела су бела стада на планинама Старог Влаха. Остала су сећања на чобанске дане и колибаре – ни испашу сотке и боравак у колибама, летњим стаништима сточара. Остале су да сведоче изреке: чије овце, тога и ливада, чија мајка планинка, тога и скоруп, куда кајмак прође – не рђа...
У причу и легенде преселили су се стада, чобанице и догодовштине, као и кућери, најмање планинске дрвене кућице и коначишта. Жале горштаци што што у неповрат одоше покретни кревети у којима су домаћини спавали код торова.
Грађени, најчешће од четинара – на два заобљена брвна, као санке, са кровом од луба – коре дрвета, који је почињао од земље, као и подом од дасака, кућери су се се лако премештали на чобанским летњим стаништима.
– Чувајући овце и говеда од вукова и лопова, глава се у кућеру окретала улазним вратима и спавало „на једно око“, како би се чуле ноћне посете и брзо реаговало. И нигде сан није био слађи, поготову кад киша удара у кров – подсећају најстарији мештани.
Музари, телећари и колибе Симанића, на падинама Јавора
Кућери су били намењени за једну особу, а било је места, богме, ако се нађе – и за двоје! Одлазак тору и у кућер била је прилика за тајне јавке и састанке, уз јединог сведока – тамну ноћ или месечину. Био је то и изговор неком од чељади да се искраде од куће или очију жене и строгих родитеља. И прилика за летње занимацију шерета...
По нека слика, као ова снимљена у јесен 1973. године у Тисовици, још чува успомене на сибаре. Служиле су као чобанска склоништа – лети од временских непогода, а зими да чобанин у њој провде дан, да од вејавице и студени склони тек ојагњело јагње док овце, после „вечере“ не појаве пртином до топлих стаја.
Сибаре су грађене тако што су букове облице поставе једна до друге у облику купе, прекрију сламом или папрати и притисну тањим облицама.На супротној страни од северца остављао се отвор, а унутра, на средини сибаре, било је огњиште и са стране дрвени лежај.
И сибаре су чувале тајне планинских врлети, скривале одбегле из породичних задруга, који су у њима свијали гнездо, говорећи: ако је и кровињара, наша је...
Сибаре грађене од букових облица и папрати
Коментари