Времеплов (5): Не би ли ме прело оженило

Умеће у ручном раду: Једно од последњих окупљања у Негбини

Умеће у ручном раду: Једно од последњих окупљања у Негбини

Вита јело, сави' се у село, кажи драгој да дође на прело...Сејо, Јело, позови де прело, не би ли ме прело оженило. Миле, лоло, не певај кроз село, чуће нана, не да ми на прело. Месечина, а ја зовем прело, није дошло моје луче бело, док мој Миле препреке савлада, што ћу јадна, увенућу млада¬?

Ови и десетине других стихова песама о прелу, које певачи из вика проносе кроз славе и саборе, говоре о некадашњем најчешћем виду окупљања и забаве у сеоским домовима, док су се игранке одржавале и у школским учионицама. У дугим зимским ноћима, крај огњишта или уз петролејку и фењер, сабирао се народ жељан сусрета, виђења, разговора, разбибриге. Девојке и жене преле су кудеље и плеле чарапе и чемпере за чељад или помагале неокосној кући у ручним радовима, а мушкарци се занимали, најчешће игром каиша, прстена, заукавца или мице.. Млађарија се кришом погледала, рађале прве љубави, проводаџије шарале очима и јавкама, уговарале просидбе и удадбе кришом, колко те ноћи....

Све тако док свирала, двојнице или кланет не би позвали прелџије да заиграју „кукуњеж“ и „ситно калиђерски“ или кроз ноћ јекнула јадиковка и тугованка, чежња и молба, понекад и лампу тулила: Савила се гуја око глога, а ја јадна немам око кога, Нема већег сирочета, но ђевојке без момчета, Сиђи, Радо, доле до потока, да ти кажем траве од урока, Сејо Јело, не варај момака, убиће те стрела из облака! Боже спари, ко за киме мари...

Било је и орних за доколицу, шеретлук, комендијање, лакрдију, натпевавање, па и незгодних прилика, као она кад се на вратима куће појавио воденичар са Увца, залеђен и посут паспаљом, са тојагом. Окупљенима на игранци била су тесна врата, а који трен касније са оближњег брда момци су запевали: Стоји ука, стоји вика, на сред равна Буковика, омладини нема мира од Зарића Тикомира.

Уз талас индустријализације и сеоба према Шумадији и Београду, старији су испраћали децу на животне стазе. Кад су селу узели младост и руке, оно је кренуло – низ брдо, старећи и копнећи...Са гашењем огњишта, чилели су и најлепши изданци настали на врелима патријахалног и задружног живота и народне традиције.

Засвирај и за појас задени: Наародни певачи и свирачи

 

Подели ову вест:

Коментари

    Објављени коментари представљају приватно мишљење аутора коментара, односно нису ставови редакције “Варошких новина”. Коментари који садрже псовке, увреде, претње, говор мржње и нетолеранцију неће бити објављени. Редакција “Варошких новина” задржава право избора коментара који ће бити објављени.