Фотографија Рада и Гине Чакаревић са децом, из Штиткова, једна је од најстаријих из породичних албума сеоског становништва нашег краја. Као драгу успомену чувају је Михаило и Стана Перошевић из Рујишта у Штиткову.
Бошко Копуновић, један од истраживача прошлости села под Чемерницом, претпоставља да је, по оделу мушкарца, уредности и другим околностима – слика настала двадесетих година XX века. Прикупљајући грађу о знаменитој фамилији, Копуновић наставља да трага ко је овековечио чељад у засеоку Врело: је ли неко од фотографа који су овамо стизали из вароши у долине Моравце, можда неки школарац, те пријатељ породице или је снимак настао под крај швапске окупације..?
И друга слике са мотивима народне ношње из овог записа о траговима времена конкурише да се нађе на страницама монографије „Нова Варош из старих албума“, зависно од документарне вредности и ауторског избора и опредељења уредничког тима Библиотеке „Јован Томић“.
Иначе, о начину одевања у нашем крају у прошлости мало се истраживало и писало, бар колико се зна. Јасна Бјеладиновић објавила је рад „О српској народној ношњи у нововарошком крају“ (Гласник Етнографског музеја, књига 63, Београд 1999) , а Снежане Томић књигу „Народна ношња Златибора“ (Музеј на отвореном „Старо село у Сирогојну“, 2014).
Рукотворине од конопље и вуне: У буковику, октобра 1942. године
Доносећи осврте на порекло, промене у кроју, материјалу, начину украшавања, као и варијанте у настајању, те сличности и разлике у односу на суседне области, етнолог Снежана Томић истиче да је на формирање традиционалне одеће утицао низ фактора – од климатских фактора, друштвених збивања, економске развијености, навика... Значајан утицај дали су динарски досељеници у ове крајеве, стижући из Херцеговине и са црногорских брда, па отуда ношња и припада „динарском културном типу“.
Уз бројне фотографије из процеса ручне прераде конопље, лана и вуне – од трлице, вретена, гребена, преслице и разбоја, те скице одевних предмета ( кошуљa, копоран, прслук, панталоне, сукњa, чарапе), књига доноси и низ појединости о занатској изради одела од чоје за свечане прилике.
Народна ношња практично се губи седамдесетих година XX века, у јеку брзих промена које су млеле традиционалне тековине, а етнолог Снежана Томић помиње два фактора:
– Један је нестајање материјала од којег је она направљена, а други је недостатак времена за дуготрајни процес израде. Млађи су се све више усмерили градском начину одевања, а старинска одећа, нарочито она од дебљих материјала, која може бити и груба, није погодна за ношење. Уз фаворизовање индустријске (конфекцијске) одеће и, уопште, усмеравање све већег броја сеоског становништва ка непољопривредним занимањима, сеоска одећа постала је ознака нечега презреног и назадног.
БЕЛО СУКНО: Аутор књиге „Народна ношња Златибора“ наводи да је ношња у планинском крају Старог Влаха у почетку израђивања од белог сукна, са мало украса, а да би се тек крајем XVIII и почетком XIX века почела бојити у тамнасте боје.
Коментари