Голуб и његов парњак Баљац довукли су свом газди Зорану Дрндаревићу, у Кућане код Нове Вароши, и трећи јелов трупац ове године намењен победнику. Такмичење рабаџија и њихових воловских запрега прошлог викенда у Негбини, на Муртеници последње је у низу на којем су освојили прво место, а најбољи су били и на Златару, као и у Јабланици на Златибору.
На Сеоском вишебоју, код заветног бора изнад засеока Илићи, Голуб и Баљац били су за класу бољи од конкуренције. Као да на јарму носе птичје перо а не трупац од 1,3 кубика. Они су такмичарску стазу дугу 80 метара и пуну успона прегазили за свега 87 секунди.
-Нема шуме на Муртеници из које нисмо извлачили грађу и бољи нам тренинг за такмичења не треба. За доброг рабаџију у овим крајевима још дуго ће бити посла јер трактори и друге машине не могу у сваки кутак планине. Голуб и Баљац стари су пет и по година, а пазим их боље него себе. Без квалитетне хране и неге нема им ни рада у шуми. Лети добра паша, а зими сено и обавезно минимум по 5кг жита сваки дан током целе године- објашњава Дрндаревић.
Рабаџији Зорану Дрндаревићу су 43 године. Рабаџија је од 5. разреда основне школе, а он и његови волови Голуб и Баљац цењени су звог своје вредноће и спретности.
-У нововарошком крају где се и поред свих чуда цивилизације већина сеоских послова и данас обавља уз помоћ воловске и коњске запреге, рабаџилук се учи од малена. Ја сам занат учио од покојног оца. Тежак је то посао, брзо сломи и рабаџију и запрегу, али када нешто радиш с љубављу невоље се лакше подносе. А ја волим и рабаџилук и волове- прича Дрндаревић.
Неколико такмичења: Са сеоског вишебоја уа засеоку Жабљак
У југозападном делу Србије, где се села полако гасе, још има младих који би да се баве тим послом, па је последњих година организовано и неколико нових такмичења рабаџија и запрега. А победити на једном оваквом такмичењу за горшате је ствар престижа. Добар рабаџија је на гласу, а волови научени на мукотрпан рад у шуми често вреде право мало богаство.
Први пут је овог лета такмичење организовано и у засеку Жабљак, у Јасенову. На једном од најлепших пропланака Муртенице надметало се двадесетак рабаџија из села уз општинску међу између Нове Вароши и Ивањице. Поред воловских у конкуренцији су биле и коњске запреге. Организовала су га тројица прекаљених рабаџија, комшије Горан Матовић (45) и Радош Стефановић(40), из Ојковице и Милош Драшковић (25), из Мочиоца. У шуми на послу добри и нераздвојни другови, на такмичарској стази љути противници.
-Заједно радимо годинама на извлачењу грађе из планинских врлети, па је логично било да заједно организујемо и сабор на Жабљаку, који ће, надамо се, прерасати у традицију. Неколико је сличних сабора у овом делу Србије и сви су добро посећени. Живот на планини није лак, па оваква дружења добро дођу да се мештани мало опусте и бар на тренутак забораве на свакодневне бриге- истиче Милош Драшковић.
А рабаџијски хлеб је са седам кора. Посао је добро плаћен, али опасан и тежак, па од њега зазиру и најискуснији. Зими снег и студен, а лети врућина и успара ломе и најтврђе, па они који ово раде само због пара не остају у послу дуго.
Слободан Лечић (28), из Амзића је први чамов трупац из врлети Босања извукао запрегом још као предшколац. Прихватио се рабаџилука како би прехранио породицу после смрти оца који је и сам био рабаџија. Преминуо је изненада у 42 години живота, уморан и исцрпљен од посла у шуми.
-Рабаџилук ми је у крви и зато ми ваљда није тешко да се бавим овим послом. Са непуних 7 година живота први пут сам са оцом и дедом кренуо у шуму, гледао како раде и опходе се према воловима и полако од њих учио занат рабаџије. Не либим се ни данас да питам за савет старије и искусније рабаџије, које су оседеле радећи овај посао. Јер да би рабаџија сачувао и себе и запрегу ваља да зна и како да поткује волове, како да направи јарам, како да заврзе трупац влачегом, али и када и чим да нахрани волове без којих му нема зараде и живота у планини- закључује Лечић.
(Извор: agroklub.rs/željko dulanović)
Коментари