Ангела Суботић Поповић (57) из нововарошког села Радоиња, једна је од ретких предузетница на овим просторима која је своју судбину везала за вековно сеоско огњиште.
Дипломирана је економисткиња и власница прве регистроване приватне фирме у златарском крају – ДОО„11. мај“, која се бави примарном производњом прераде дрвета. Захваљујући непресушној иницијативи, упорности, изоштреној пословној интуицији и менаџерским способностима, већ пуних 27 година истрајава у типично „мушком“ послу.
Ангела се сама изборила за равноправност , економску независност и бољи положај у заједници, али уз снажну подршку породице, из које црпи снагу, вољу и енергију и која је за њу светиња. Срећна жена је срећна породица, срећна породица је срећна држава, једна је од девиза ове вредне и храбре Радоињке.
Не сматра, међутим, да би требало правити разлику између сеоске и градске жене.
- Свака је на свој начин драгоцена и посебна. Жену треба пустити да сама нађе свој пут. Ако породица, друштво и држава истински хоће да јој пруже подршку, онда је најбоље да то учине кроз финансијски подстицај. Чак и са минималном новчаном „ињекцијом“ она ће искористити шансу јер су жене данас у просеку образованије, вредније, одговорније, спретније у комуникацији и решавању конфликата, а и бројчано предњаче – каже Ангела.
Она каже да је на својој кожи осетила колико је тежак пут којим жена мора да прође да би дошла до важне позиције или успела у пословном свету.
– Мушкарци у бизнису су сумњичави и често дискриминаторски настројени. Доживљавала сам да ме у неверици чак и „преслишавају“ колико знам о процесу производње и машинама – каже власница радоињске пилане, у чијим се , иначе, погонима израђују и елементи за дрвене објекте, патоси, ламперије, полуоблице...
Ангела каже да се већина послова данас склапа у кафани, за коју жене немају времена јер су и мајке и супруге, свакодневно ангажоване и на кућним пословима. За њих не добијају никакву новчану надокнаду, а онима којима је то једини посао, испада да раде за пуко преживљавање - преноћиште и храну, коју на селу често саме узгајају и готово сигурно саме спремају. Жена која производи сир, бави се малинарством, сточарством или неком другом пољопривредном делатношћу нема времена да учествује у раду месних заједница, да се политички активира, ужива у културним или забавним садржајима. А није да не би хтела. Њу у свакодневним обавезама и пословима нема ко да одмени, сматра Ангела.
- У суштини не признајем ни поделе на мушке и женске послове. Ратних деведесетих, када је мушки део наше фирме био на ратиштима, нас пет жена „гинуле“ смо у погону прерађујући букову грађу. То је јако тежак посао који захтева вештину, али и снагу. Покриле смо читав процес производње и успешно савладале рад на свим машинама – прича Ангела.
Хармонија унутар породичног дома и професионални ангажман су примарне ствари у Ангелином животу, али ова абициозна жена је и велики поклоник природе и једна је од најактивнијих чланова у Удружењу љубитеља Радоњиског језера. Једно време је била и члан Општинског већа, мада није политички активиста ни члан неке од политичких партија.
- Осећај за друштвену одговорност и жеља да радим и на добробит заједнице, мотивисали су ме да учествујем у раду Већа и пружим свој скромни допринос у стварању што бољег амбијента, како за живот моје породице, тако и других житеља општине. Радила сам то без користи и новчане надокнаде и срећна сам због тога – истиче Ангела уз поруку женама и да улажу у своје образовање, развијају таленте и вештине јер ће тако лакше да стекну економску сигурност за себе и своје најближе. Тек онда ће, сматра, бити победник у борби за пуну равноправност.
Без субвенција и признања
Најуспешнија предузетница у златарском крају никада није добила подстицајна средства државе или општине. Сопственим новцем је улагала у објекте, опрему, модернизацију производње, отварање нових радних места.... Носиоци политичке и пословне моћи, који су по неписаном правилу мушкарци, нису сматрали ни да за преко две и по деценије успешног рада заслужује неко друштвено признање или награду.
Коментари