У времену у којем су разводи све чешћи, а бракови трају прекратко, постоје људи који враћају веру и наду у дуг и срећан породични живот. Једни од таквих су Абаз (86) и Исмета (79) Махмутовић из Нове Вароши. Они су недавно прославили дијамантску свадбу -60 година брака.
Први пут су се, добро памте, срели 25.јануара давне 1956.године у граду на падинама Златара у коме је Исмета рођена у угледној и добростојећој, старој градској породици Шахмановића. Абазови корени вуку из комшијске Сјенице одакле је, две године раније, преко ноћи, по директиви тадашњег окружног савеза КПЈ-у , у Варош хитно пребачен на службовање као једини квалификовани електричар у овом делу земље. Варошка чаршија и људи у њој легли су му као „мелем на рану“, толико да је у њој остао све до данас – готово пуних шест и по деценија. Срце му је, као младићу од 22, убрзо по досељењу затреперило за прелепим девојчурком која му је мамила уздахе пролазећи поред некадашње мезилхане у близини канцеларије у којој је радио.
-Моја Исмета је тада имала само 15 година. Да би била моја, морао сам зато што је малолетна да побједим и Полицију, и Суд, и Комитет, а најтеже је, ипак, било, придобити повјерење њене мајке, моје нане која ме касније завољела као својих девет ћери. Сви су на мене били љути јер сам драгу, уз помоћ пријатеља, једне вечери украо са сијела. Због „забрањене љубави“ и бежаније, медени мјесец смо провели у централи Дистрибуције у Дражевићима. Све се, шућур Богу, убрзо решило, и закону и држави и партији и народу је било јасно да је наша љубав велика и нераскидива – живописно и са истим жаром као пре 60 година прича за „Варошке новине“ дедо Абаз.
Весела и крепосна нана Исмета кроз смех потврђује овај више него занимљив почетак једне велике љубави :
- Тада нисам ни знала баш добро шта значи бити заљубљен. Млада сам била за ашиковање, јес био неки чудан осјећај кад сам га први пут видјела... Ја код џамије ишла да по мајчиној наредби поручим дрва, а он ме загледао крајичком ока. Неколико дана касније понудио се да та иста дрва исцијепа и искористио прилику док сам му донијела кахву да ме пита хоћу л се удати за њега. Ја рекла да, он ме украо и то ти, дијете, било то. Данас знам све о љубави захваљујући моме мужу. Пазио ме и као цвијет неговао читав живот. Никад тон на мене повисио није, цијенио ме и поштовао. Све смо животне недаће и потешкоће превазилазили разговором, уз толеранцију, договор и слогу – вели нана Исмета, која истиче да је поред свог за то време приличног либералног супруга имала пуну слободу, али да се знало ко је глава куће.
Прослава: Дијамантска свадба Махмутовића
Стара варошка госпођа каже и да им је заједнички живот пун рахатлука – први су се у граду провозали на веспи, путовали широм старе Југе и света, давне 1969. ишли на летовање чак у Турску, редовно похађали часове плеса, имали годишњу претплату на биоскопске представе, градска окупљања нису могла протећи да њих двоје не запевају неке од најлепших севдалинки... Рецепт за успех у браку симпатични Махмутовићи немају. Они својим примером показују како брак уз пуно љубави може да опстане и поред различитости у њиховим карактерима.
Кажу да су, ипак, имали и срећу да младост проживе у неким бољим временима, у чаршији које више нема, а у којој су „људи имали мало, а вољели се и смејали пуно“. Тада су, казују, сви били задовољни и малим делићем свега што имају.
–Животна идеја водиља била је да не крадемо, не лажемо, не варамо своје партнере, поштујемо породице, кумове, пријатеље, колеге, комшије, ма које вјере и нације они били. Да се зна за ред и рад, да дјеци усадимо истинске вриједности, пре свега да постану добри , поштени и племенити људи, да заврше школе и да због њих не сагињемо главу кад пролазимо чаршијом – причају ово двоје времешних Нововарошана и наглашавају да данас, када подвуку црту, могу рећи да су успели у животу.
Заједно. Уз велику љубав и подршку својих кћерки Мубере (62) и Бехије (57) и зетова Авда и Шабаније. Најдрагоценији су им, ипак , унуци Алмир, Кенан, Сенад, Нермин и Един, а посебно праунучад Ламија (18), Едвин (12), Ејла (3), једноипогодишњи Емела и Кан и петомесечни Исхак.
-Брак наших родитеља је данас права реткост, а вођене њиховим примером сестра и ја смо схватиле да је одржавање породице на окупу умеће које се стиче годинама, искуством, бригом, пожртвовањем, уз много љубави, стпљења и толеранције. Живот има смисао када од родитеља добијете васпитање, узор, принципе и праве вредности по којима ћете живети и пренети их на потомке – сматра Исметина и Абазова ћерка – суткиња Бехија Хаџић.
(Текст је део пројекта "АДЕТИ ИЗ ВАРОШКЕ ЧАРШИЈЕ" који "Варошке новине" реализују уз финансијску помоћ Министарства културе и информисања Републике Србије)
Коментари