Раније се све славило с пуно више радости, па чак и Бајрам, каже Рашида-Рашка Бакалић. А Бајрам је најбољи празник, нема већег за нас Муслимане, прича нам док пребирамо по прошлим данима у њеном породичном дому у Ражиштима.
Са својих 96 година живота Рашка Бакалић је најстарија међу Муслиманима у златарском крају и један од најстаријих житеља наше општине. Живи са сином Сакибом (62) и снахом Елидом, у кући изнад спортске хале и старе зграде основне школе. Посетили смо је дан после Рамазанског бајрама који се славио три дана, од 22. до 24. јуна.
-Данас народ има много више него некад, али се много мање слави. Шта ја знам што. Народ се отуђио, све мање се дружи, а и омладину то све мање интересује. Можда је телевизија учинила своје и ови мобилни телефони. Много мање се и рамазан пости. Има и доста народа на лековима, а ко је болестан није дужан да пости. Омалило и народа, а и ово што је остало некако се изменило- прича крепка старица док нас служи баклавом, празничном посластицом.
Рамазански бајрам, прича нам, слави се два месеца и десет дана пре Курбан-бајрама. Предходи му рамазански пост који траје месец дана. За време рамазана исламским верницима је од зоре до заласка сунца забрањено конзумирање било какве хране, воде и другог пића, пушење цигара… Међутим, током рамазанске ноћи трпезе су пуне разноврсне хране и традиционалних специјалитета.
-Памтим добро када су “топови” предвече, сваког дана рамазана из Махале и Мухића јаме пуцањем обавештавали народ да престаје пост и да је време за ифтар. После јације у џамији на коју би се сљегала цјела варош, цјелу ноћ смо сјелили код својих кућа и посећивали се са комшијама и родбином. Пред зору из Махале је Ренџа кретао са бубњом, ишао је од врата до врата и будио оне који су легли, да устану и једу пред почетак поста. А тај оброк се звао суфур и обично се спремала пита- прича нам Рашка, описујући све до најситнијег детаља.
А данас.
-Доста тога је замрло, а да нам нико никада није бранио да славимо. Нема више сјела, нико не иде ником у посјету, народ запослен па ноћу сви спавају. Док сам била млађа, током рамазана по цјелу ноћ нисам легала, одспавала би само мало преко дана. Ако би ми која кона легла, ја би је будлила на суфур. И све се уз пјесму радило – прича Рашка са сетом у гласу.
Окружена пажњом: Рашида са сином Сакибом
Бајрамски дани су дани радости и весеља и иделана прилика да се сви чланови породице, заузети током године, окупи на заједничком ручку. А бајрамска софра пуна је ђаконија.
-Ручак је свак у својој кући спремо, што је боље мого. Спремала се обавезно супа, па онда чимбур. А чимбур ти се справља тако што се фаширано месо стави у тепсију па се онда одозго јаје убије и то се стави у шпорет да се запече. Спремали су се и пирјан, бурек и потпољика од јуфки које се полију чорбом из куване овчетине. Од посластица екшијаш, а то је компот од сувог грожђа, јабуке и шећера, па онда сутлијаш. И данас се спремају сва та јела, али доста мање.Током Бајрама долазе комшије, пријатељи и родбина на част, попије се кафа, сок и поједе баклава. Иде се од куће до куће на честитање - прича Рашка.
Приповедала нам је крепка Рашида - Рашка Бакалић и још о много чему из прошлости, филмски сликовито. О томе како ју је отац Зифо Крџовић, строг и патријахалан, после трећег разреда исписао из школе и ставио јој фереџу. Како је са 16 лета побегла за комшију Ибра са којим је касније изродила седморо деце, од којих данас има 17 унучади, праунучади и чукунунучади. Казивала нам је и о томе како су је због анђеоског гласа звали у Београд, да пева у опери и снима севдалинке за радио. О забавама у Соколском дому и “Падини”, својим путовањима у Париз код ћерке… Богато животно искуство, превише за само један новински чланак.
(Текст је део пројекта "АДЕТИ ИЗ ВАРОШКЕ ЧАРШИЈЕ" који "Варошке новине" реализују уз финансијску помоћ Министарства културе и информисања Републике Србије)
Коментари