Заборављени парк између "Језера" и муслиманског гробља

Мала зелена оаза изнад Трга војводе Петра Бојовића и хотела „Језеро“, а испод муслиманског гробља, годинама је заборављена и – ничија?!Остатак парка препуштен је природи и немару: нико не уклања старе и осушене гране, а ни шибље, нити оштећена стабла, која су опасност за ретке, поготову ноћне посетиоце. А клупа у хладовини стабала никад није ни било.

Нова Варош нема традицију бриге о парковским површинама и травњацима, ради се то с мене на уштап, чак и на градском тргу?! Можда се и на уређење заборавило јер има пречих послова у граду са лошом конфигурацијом терена – треба уклањати трагове зиме и зуба времена, бринути о стрмим и уским улицама, оштећењима на шахтама, крпити закрпе лоше урађеног...

Својевремено се помињала могућност да се неком од мештана уступе дрва и грање за огрев на име кошења траве, уређења, поткресивања стабала, наравно уз надзор инжењера хортикултуре или шумарства...

Док у првим пролетњим данима изводе унуке у шетњу, деке и баке им показује да се око града зелене горе пошумљене– ђачком руком. Евоцирајући сећања на горанске акције, некадашњи ђаци се диче зеленим тепихом, најчешће бора. Малишанима или онима нешто старијим је нејасно како је то на часовима наставно средство био – крамп?! И добијају одговор: радило се с песмом, по два-три дана у години, ударнички (понекад и да се само не иде у школу).

Прве жуљеве добијали су момци из клупа где је било више девојака, јер су, из солидарности са другарицама – запињали из петних жила, а и да им одељења не изостану у такмичарским резултатима школе...Анегдоте и згоде и данас се, после више од пола века, препричавају, као она о „позајмљеним крамповима“, које је директор Гимназије отимао од сељака по чаршији, што су их, као Марко Краљевић буздован - качили у праћице на самару коња?! Не заборавља се ни да у целом разреду сутрадан, пред строгим професорима и милицијом – није било тужибабе....А ко да целом одељењу смањи оцене из владања и другарства?!