Жалићу док сам жив што сам продао волове и оставио рабаџилук, а морао сам јер ме савладала старост и више нисам окретан и хитар као некада. Из те туге себи сам на споменик и ставио слику на којој сам са Јабланом и Голубом, да ме и на оном свету подсећа кроз шта смо све скупа прошли радећи за хлеб у планинским врлетима. А позиви да запрегом орем бразде или извлачим дрва и грађу из јаруга и дубодолина, стизали су са свих страна.
Рабаџији Ђурђу Вјетовићу из Штиткова код Нове Вароши су 74 године и овако објашњава знатижељнима своју одлуку да себи и супруги Радојки (84) за живота подигне надгробни споменик, јединствен у овом крају. Фотографија у боји на полеђини мермерне плоче, на којој је Ђурђе овековечен са паром својих волова, управо је оно што споменик остарелом рабаџији чини необичним у односу на остале нагробне белеге у селима овог дела Старог Влаха.
- Продао сам их 2011. и то ми је један од најтежих дана у животу, јер смо пуне три године делили и добро и зло. Јаблан и Голуб су били близанци, јаки и спретни, а били су и паменији од већине људи које знам.Таква волове сваки домаћин и рабаџија само може да пожели. Слушали смо се и пазили, а зарадили смо и лепих пара у надници – прича за „Варошке новине“ Ђурђе Вјетровић.
Ђурђе је имао свега осам година када га је отац први пут повео у шуму да воловском запрегом извлаче дрва за огрев. И тада је каже, заволео рабаџилук, док се његова несебична љубав према рогатој марви родила у наставку ове животне приче. У крају где се домаћин цени по томе каква му је стока, Ђурђе је увек био на гласу, а његови волови најбоља у селу.
- За педесетак година, колико сам свој човек, променио сам 15 пари волова и све сам их гледао боље него себе. За мене и моју Радојку је могло да нема хлеба, али њима није смело да фали хране. А они су се својски тудили да ми послушношћу и радом узврате љубав. Због тога вероватно и нисам никада пристао да их мењам за трактор. И данас у штали имам две краве и јуницу, али су ми слаба утеха за Јаблана и Голуба – каже остарели рабаџија из Штиткова.
Коментари