„Каква сам ја Поетеса /Одредио Господ: за небеса/ Ништа земно, тек дно небно/ за сликове душоломне“... Ово су стихови из нове књиге поезије Нововарошанке Гордане Боранијашевић “Меланхолија можданих”, коју је управо објавила београдска издавачка кућа “Тоpy”. Седму по реду збирку песама, проткану болним искрама љубави, ауторка је представила у кући Ђуре Јакшића у Београду, која је била претесна да прими све поштоваоце њеног плодоносног поетског стваралаштва.
Међу корице „Меланхолије можданих“ сабрано је 106 песничких „бисера“ разврстаних у пет тематских циклуса: „У изаочају“, „Про-летне“, „Грмљавина једног лета“, „О ветри-ни“ и „Путне“. Збирка је у целости посвећена ауторкиној сестри Драгани, која ју је, како каже песникиња, са њених тананих песничких плећа скида терет земног живота. За мото књиге Гордана је узела реченицу Марине Цветајеве :„Никаквим можданим вијугама се не може објаснити чудо песника“. Већ сам назив збирке осликава и њену тематику – дубоко интимну, језгровиту, породичну, завичајну, сетну, топлу људску причу у стиховима. Књигу отвара пролошка песма „Фотка мајстор Мија“. У својој рецензији познати песник Братислав Р.Милановић наглашава да управо она представља реалистичан опис фотографије на полеђини на којој су две девојчице у зимској одећи : једна је ауторкина сестра, безазленог лица и пуна поверења, а друга сама она – намргођена, као да се обрачунава са објективом, решена да се уплете или да разјасни све могуће неспоразуме.
-Збирка је написана у најбољем маниру руске песничке школе. У њој ће лирски субјект још једном нагласити да је урбани свет за њега недостижан и стран, а да је основни простор у коме обитава сан – каже Милановић.
А о томе како песникиња читав свој живот стаје у одбрану уметности, лепог и исконски вредног , на промоцији у Београду говорио је културолог и публициста др Јован Јањић.
-За песникињу Гордану Боранијашевић поезија је сан о Савршеном, сан о Апсолуту, сан о Лепоти. Она је есенција душе. Зато овако пева : „Пишем да живим, дишем да мрем, све је у мојим песмама“. Поетеса поезију брани од свега наказног и речи наказних. Поезију доживљава као певање, мелодију, звук, ритам, скокове и трептаје риме, по чему се и види да ли јеси или ниси песник. Она ставља до знања да је песнику песма исконски говор, прареч – казао је др Јањић и додао :- Песника тог профила све може убити : свака нијанса, сенка сенке, све оно што је обичном човеку невидљиво и нечујно. Ауторка „Меланхолије можданих“ осећа и хвата дамаре космоса и одсаје вечности. Време ка вечности наводи. Пролазно ка непролазном. Земно ка небном. И све то уз најсуптилније мелодије духа. Зна она да није сама себе таквом изабрала, већ је Творац тако одредио. Песнике само Он познаје , јер нас је Он и створио.
На изузетно посећеној промоцији у срцу Скадарлије , на којој су поред Милановића и Јањића, говорили и позната песникиња и уредница „Просвете“ Љубица Милетић и директор издавачке куће „Топy“ Живомир Живковић, чуло се и да је поетесина нова књига оплемењена лирским елементима, управо из тежње да покаже лепоту. Она тежи изворној чистоти, само кроз поезију отвара душу, трага за истином јер је то проживљено. Својим песмама се враћа у родне Дражевиће, у детињство, у јасење, ливаде, дединој кући брвнари са шашовцима, црном хлебу своје баке, држању за руке са својом сестром, братићима Луки и Павлу...
-Суштининска три мотива су детињство, Бог и Лан (ауторкина метафора савршенства). А сви они су у служби одбране поезије од бесмисла, ништавила и пролазности – један је од најупечатљивих мисли које су на промоцији изговорене у присуству Горданиних пријатеља, рођака, колега, бивших ђака, као и угледних стваралаца у култури , попут чувеног прозног писца Милисава Савића и директора Књижевне задруге Драгана Лакићевића.
Промоцију је обележио и пригодан уметнички програм у коме су учествовали професорка књижевности Бојана Пришуњак и студенти Анка Перишић, Александра Тодоровић и Ђорђе Сремчевић. Организаторка догађаја је Светлана Јакшић.
/Из збирке/
НЕОПИСИВО
Моја сестра се зове Лепота:ко песникова сањана,
А приметна само за неког Андрићевог јунака.
Моја сестра се зове Висота: висока и танка ко бор.
Високе душе какву даје само Бог.
Моја сестра је Андрићева Јелена :
нестварностварна
тајновитотајна
бешумношумна, никоме драгана.
Моја сестра се зове Племенитост:
Као да нема туге ни ране
Место тебе крчи густиш кроз распукле дане
Призива ти ишчезнуле наде.
Храбри, подупире и бригује твоје бриге.
Без земних блага и награда
Без роптања
Живи за нас моја сестра Драгана.
Коментари