На свом првом сусрету са Нововарошанима, писац и драматург Миомир Петровић представио је своју књигу „Кућа од соли“ која је овенчана књижевном наградом „Лаза Костић“. Ово је, иначе, последњи Петровићев роман од укупно петнаестак колико их је написао у последњих деценију и по.
Својим импресијама о књизи Петровић је на недавној промоцији у Библиотеци “Јован Томић” прилично заинтригирао домаће љубитеље писане речи, посебно оне који преферирају узбудљиве трилер романе са историјском потком. Аутор је на маестралан начин сјединио причу о уметности и приказ историјских фрагмената из периода уочи Другог светског рата. Главни јунак Арсеније Мартиновић средином тридесетих година започиње узбудљиву авантуру по Медитерану. Овај необичан човек, Србин, католик, Которанин и Београђанин, римски студент филозофије и трговац уметнина, дипломата и апатрид, ерудита, ангажован је на прикупљању уметничких дела за будућу колекцију музеја кнеза Павла. Током својих активности, он постаје активни сведок турбулентних историјских догађаја : успона фашизма, асимилације националних мањина у Италији, контрадикторних поступака обавештајне службе Краљевине Југославије и на крају атентата на краља Александра. Како би заштитио део своје драгоцене уметничке колекције, кнез Павле шаље Арсенија на тајну мисију у Северну Африку пред сам почетак рата. Као чувар уметничког блага, принуђен је да мења идентитете који му омогућавају несметани приступ Францизима, Италијанима и Немцима током превирања за превласт над Сахаром...
-Реч је о постмодернистичкој игри са историјским чињеницама. „Кућа од соли“ је узбудљива драма о трагичној усамљености појединца, али и нације односно цивилизације у изузетним историјским околностима. То је трагика главној јунака, а ја негде дубоко верујем и да је трагика сваког људског бића, пустоћа егзистенције када се нађемо у таквим рубним, смутним и неуралгичним временима. Велико питање Арсенија Мартиновића па и мене као приповедача јесте –није ли наш живот такав, толико титрав и треперав, да заправо нисмо ни сигурни, ако објективно гледамо, постојимо ли. Сви наши напори, сви ти артефакти бриљантне цивилизације врло су подложни испарењу, манипулацији, историјској и политичкој игри у којој нестају као и егзистенција. Зато је роман намерно „оксиморонски“ изабран. Од блокова соли се не гради кућа – казао је Петровић на књижевној вечери у Новој Вароши.
Петровић актуелну или свевременску српску поделу на Исток и Запад, у којој је кнез Павле тражио праву меру , посматра из нешто другачије перспективе у односу на већину својих колега
-У београдским интелектуалним круговима влада неко чудно размишљање да уколико кажете да сте национално свесни, тад сте озбиљан лудак. Ја сам независтан у сваком погледу, национална свест ми је дубоко укорењена, она није ствар избора, ја сам припадник свог народа и своје породичне лозе. Примећујем само да нам запад на цивилизован начин сугерише да нас неће. Зато би било добро да у односима са њима прекинемо са кокетирањем – сматра Миомир Петровић.
Коментари