Недавно је објављена књига „Рашка или Санџак“ мр Салиха Селимовића, историчара из Сјенице у којој су, у издању Српске радикалне странке, сабрани чланци, публицистички радови и интервјуи о прошлости Старе Рашке, али и неким актуелним темама.
Користећи изворне документе и богату литературу и пратећи прилике од турске окупације Старе Рашке у првој половини 15. века, новог административног устројства, преко исламизације и присилних миграција, Селимовић пажњу поклања комитском покрету и ослобођењу 1912. године, као и и Сјеничкој резолуцији 1917. године, којом је тражемо издвајање Старе Рашке и припајањe Босни. Незаобилазна тема је, свакако, историјска утемељеност два имена (термина, топонима) - Рашка или Рашка област, који углавном употребљавају православни Срби, док муслимани и Бошњаци користе турско име Санџак.
Подсећајући да су санџаци били само административне јединице којима су управљали санџакбегови као војним пленом, добивши од султана санџак,односно заставу као симбол власти и командовања војском санџака, Селимовић истиче:
- На простору некадашњих српских и југословенских земаља с најближим окружењем крајем 17. века било је 25 санџака. Новопазарски је основан око 1790. године, с Новим Пазаром као административним седиштем, иако су санџакбегови и касније кајмаками најчешће боравили у Сјеници.Овај санџак је три пута укидан. У Турској су санџаци укинути 1921. године, и то име се више нигде није задржало, осим код нас.
Сведочења: Мр Салих Селимовић
Политички правац који је утемељила аустро-угарска дипломатија и војска - темељац је данашњих актуелних збивања и захтева за специјални статус или аутономију Санџака, као и прихватања овог назива за некадашње огњиште немањићке државе.
- Пошто се Новопазарски санџак налазио у оквиру Босанског вилајета, Аустроугарска је 1878. захтевала и његову окупацију да би спречила стварање заједничке границе Србије и Црне Горе или евентуално њихово уједињење. Тај простор Бечу је био потребан и као коридор за његово напредовање према Егејском мору. Великом политичко-дипломатском активношћу то је делимично спречено, па је Аустроугарска са својом војском 1879. запосела само Пљевља, Прибој и Пријепоље – пише Селимовић.
Касније се, како наводи аутор, усталило само име Санџак, у смислу неке посебне територије у односу на окружење. То се чинило у дипломатским круговима Аустроугарске, Турске и Немачке, јер је ово подручје било веома погодно за политичке и дипломатске манипулације, посебно са његовим муслиманским становништвом, стварајући му илузију о неком повратку на „старо”, представљајући се као ослободиоци од „омражене српске и црногорске окупације”.
- Најстарије и, по мом убеђењу, најадекватније име овог простора јесте Стара Рашка, која је била ембрион српске средњовековне немањићке државе и духовности, коју су Турци Османлије дефинитивно укључили у своју државну територију половином 15. века - тврди Селимовић. - То име Регнум Расциае било је присутно у изворима западне провенијенције све до почетка 20. века. Додуше, Стара Рашка је шири појам од Рашке области и Новопазарског санџака, али је историјски утемељен и не би требало да то икоме смета...
ХРЛЕ У НАРУЧЈЕ ТУЂИНА: Истичући да су Срби, на жалост, лакомислено и сами почели да прихватају назив санџак за историјско језгро своје најстарије државе, па се тај назив толико одомаћио, Селимовић подсећа и да се са свих страна, а и изнутра, делује против јединства српског националног корпуса и државе:
- Имам утисак да свему томе доприносе и неке владајуће структуре и делови културне и научне елите српског народа и Републике Србије, самим тим што се гласно и јасно не оглашавају и не супроставе свим средствима која су у датом тренутку могућа.
- Такође, имам утисак да се тако понашају прихватајући наметнуту кривицу и мазохистички су спремни да све прихвате и отрпе, хрлећи у наручје онима који у својим кухињама кувају црну стварност српског народа и припремају његову још црњу будућност.
Подели ову вест:
Коментари