Илинка Недић (87) из Негбине, већ деценију и по живи сама у трошној бараци у центру Акмачића. Преживљава са девет хиљада динара и на томе је, каже, захвална држави!
У собичак од пар квадрата смештена је као бескућник и социјални случај.
- Пара никад нисам имала и навикла сам на мало. Самоћа и чамотиња су моја мука. Нема ко да ми праг прекорачи, да са неким прозборим по неку реч. Сама самцита. Без мужа, деце, родбине –прича за „Варошке новине“ старица, усахлих очију без наде.
На лицу јој се од мукотрпног живота урезале бразде бола, од кога јој се, каже, често грчи у утроби.
Нерадо се присећа прошлости. И детињство и младост, а сада и старост, поплочани су само тугом и чемером. Мајке Кате и оца Светозара се не сећа, умрли су одмах након њеног рођења.
– Као дете од пет, шест година почела сам да радим као слушкиња по Негбини, Бурађи и околним селима. Нејачка сам орала, копала, пластила, цепала дрва, о кућним пословима и да не говорим. Било је и добрих газда, давали су ми да једем и у топлом спавам, али и оних поганих, ћушкали су ме, кињили, шта год да урадим, не ваља. А онда следи казна - најчешће батињање и гладовање. Шта ћеш, тако ти је то кад си сироче – са тугом и кнедлом у грлу прича бака Илинка.
Илинка је била слушкиња све до 2001. када су умрле последње газде код којих је радила. На прагу осме деценије, више никоме није била од користи. Тек тада за ову старицу почиње прави пакао. Постаје бескућница, и то усред зиме. Неколико дана по коју корицу хлеба пружале би јој комшије, а онда је, ицрпљена од глади и лутања по селу, заспала у снегу на оближњем брдашцету. Нашли су је мештани и превезли у Варош, код доктора. Отада је она постала општинска брига.
- Нашла сам, ипак, смирај под старе дане. Уби ме самоћа и немаштина, али сам здрава и нико ме не туче, не израбљује. Нису у мени убили жељу да још мало поживим. А онда да се нечујно преселим на неки бољи и срећнији свет – нада се бака Илинка.
А да јој „треће доба“ протиче са што мање брига, побринули су се у Центру за социјални рад.
– Бака Илинка је стални корисник новчане социјалне помоћи. Пошто јој та средства нису довољна за живот , пружамо јој помоћ у пакетима са основним прехрамбеним намирницама и хигијени. Обезбедимо јој огрев, а у бараку смо увели воду и струју. Не можемо много, старих и сиромашних је све више, потребе велике, а могућности ограничене. Трудимо се да им упутимо и топлу људску реч и на делу покажемо да их друштво није заборавило – каже Јелена Лековић, директорка Центра за социјални рад.
Без рода и порода
Вечна Илинкина рана је то што се није удала и родила децу. Неки зли људи су јој одузели право да савије своје породично гнездо и огњиште. Газде јој, вели, нису дале ни да помало љубави и ашикује, а имала је просаца, лепих, богатих, писмених.
– Они дођу на гледање, а газда каже „не живи она више овде, побегла“, а он мене сакрио и закључао у шталу или амбар - са горчином у гласу се присећа бака Илинка.
Коментари