Данијела и Борис и њихово петоро деце

Хероине данашњице углавном су невидљиве. Скромне су, раде и чувају децу. Једна од њих је и Данијела Зечевић (40) хемијска техничарка из Нове Вароши. Мајка је петоро деце – Дарије (17), Давида (9), Тадије (5), Василија (две и по године) и маленог Ђорђа, који је тек напунио месец дана. Са супругом Борисом (40), угледним спортистом, живе као подстанари, са примањима од једва шездесетак хиљада динара. Држава се баш не претрже да их подстицајним мерама охрабри, али се ови млади људи не жале. Преузели су одговорност и судбину у своје руке. Срећни су јер имају оно што је за њих  најдрагоценије – децу коју васпитавају у духу истинских породичних вредности.

 

-Мајчинство је највећи дар који живот пружи једној жени. Бити родитељ значи много, сваког дана тај однос са малим, нежним бићима, чини непоновљиво искуство. Наравно, ако децу волите и она су вам приоритет. Моја љубав према деци је огромна и знала сам да ћу их имати пуно. Рађање и брига о потомству су мој животни печат и мисија. То је избор мог супруга и мене, али поштујем и оне људе који мисле другачије –прича  Данијела.
 
Њен радни дан је, иначе,  више него турбулентан и динамичан. Рано устајање, припремање доручка, паковање ужина, брига око маленог Ђола, потом ваља нешто скувати, средити по кући, прати, пеглати. И то све за седам особа. На питање како изгледа свакодневно кување за толику породицу, Данијела каже да нема проблема јер су јој све шерпе и тепсије огромне. Њој  је посебно важно образовање малишана те поподневне сате утроши на помоћ Давиду и Дарији у одрађивању  школских задатака. И као за трен, прође јој дан. Након целодневне буке, граје, дечјег смеха и понеке сузице, када малишани утону у сан, Данијела одвоји пар тренутака за себе. Важна јој је духовна равнотежа, а мир и спокој пронашла је у религији, али и у јоги и медитацији.
 
-Јачам веру и самопоуздање. То ми је најпотребније како бих била смирена за своју породицу. Борис и ја позитивно гледамо  на живот. Некада је напорно, тешка су времена, али немамо право да клонемо духом и одустанемо јер нас деца гледају. Какав им пример дајемо такви ће и они бити. Учимо их да показују емоције јер се њиховим потискивањем рађа болест и агресија – сматра наша суграђанка, којој не силази осмех са лица.

 

Она је весела, позитивна, лепа, негована и сређена. Личним примером руши предрасуде о мајкама са пуно деце које су уморне, нервозне, запуштене – и физички и духовно. Данијела је друштвено и професионално активна. И поред тога што је за непуних десетак година родила четворо деце, у паузама од порођаја радила је као трговац, угоститељ... Чланица је Удружења мајки са троје и више деце, које се посебно бави унапређењем положаја вишеротки и борбом против „беле куге“.
 
Зечевићи од стране државе нису привилеговани зато што имају велику породицу. Напротив. Ђорђе као пето дете нема права на дечји , а Данијела ни на родитељски додатак. Од општине користе право на новчану надокнаду у износу од 500.000 динара за петорођенче, што им је добродошло да „запуше рупе“ у кућном буџету.

 

-Поздрављамо мере локалне самоуправе, али би третман и статус многочланих породица, посебно мајки, морао бити системски решен. Да буду пре свега поштоване у друштву, да им се на „дуге стазе“ помогне да рађају и у пристојним условима одгајају своју децу. Можда да све оне које имају петоро и више деце и бар 15 година радног стажа оду у пензију – каже Борис, наш познати рукометаш, по занимању машински техничар. Спортом се активно бави већ 23 године, успешан је у том послу, али му плата у Рукометном клубу “Златар“ није довољна за живот, те преко две деценије хонорарно обавља послове обезбеђења у локалним кафићима.
 
–Мојој породици, међутим, ништа не недостаје. Имамо за нормалан живот. Не разбацујемо се, научили смо и децу да буду скромна у прохтевима и да оно што се има деле на равне части. За срећу су потребне мале ствари. Паре и моћ су пролазни, а оно што остаје су наши потомци. Данијела, на коју сам поносан, и ја учимо их да верују у себе, буду поштени, марљиви и да се држе заједно.Сматрам да ћемо као родитељи испунити своју мисију ако им усадимо истинске породичне вредности, које данас, на жалост, нису на цени – додаје Борис.

 

Зећевићи не страхују за будућност. Можда свету подаре још које мало биће, имају довољно љубави, воље и храбрости за тако нешто. Кроз живот корачају самоуверено јер тако је, кажу, најбоље. Храбро се држе и у тешким животним ситуацијама,  а било их пуно, али су увек успевали да из њих изађу као победници. Игром судбине, једна врата би им се затворила, а друга одмах потом одшкринула.