У домаћинству Петра и Невенке Љујић у Бистрици је троје деце која ће тек у школу, а толико их је и у остатку села које се полако гаси. Мила је предшколац, Милану су четири и по године, а најмлађем Срђану три месеца и они су једини малишани у Љујићима и Кулини у којима је не тако давно све врвело од дечје граје.
Петар (32) и Невенка (34) су судбину везали за село и најмлађи су брачни пар са децом у бистричким засеоцима наслоњеним на падине Златара. Живе од пољопривреде и производње млека. У њиховој стаји је скоро 40 грла крупне стоке, а комшије кажу да Љујићи имају више музних крава него сва остала домаћинства у Бистрици заједно.
-На жалост то је тужна слика села. Не тако давно у нашем засеоку је било више од 20 кућа Љујића, Бјелића и Каплановића, а данас их је свега пет настањено током целе године. Ја сам остао на дедовини и формирао породицу и нисам се покајао. Свој сам газда и боље ми је него у граду. Надам се да ће мојим стопама кренути и други и у селу опет бити деце као некада– прича Петар.
Мила, Милан и Срђан ће од првог дана у Нову Варош у школу. Од Љујића до магистрале је три километра, а до града седам, па ће Петар идуће јесени Милу у почетку возити аутом до школске клупе, а касније ће путовати аутобусом.
-Ја и моје три старије сестре ишли смо у четвороразредну школу у суседним Дражевићима јер нам је била доста ближа од школе у Бистрици, а затим у матичну у Новој Вароши. Али то је било срећно време, када су сеоске школе биле пуне деце, а на наставу се ишло у друштву. И сада их возим сваки дан у град, Милу у предшколско а Милана у вртић. Када имам посла на имању повезе их и врати са својом децом комшија Горан Дулан из Мокреча у Дражевићима- каже Петар.
А на имању Љујића пуно је посла. У стајама и на пашњацима је више од 20 крава и јуница, петнаестак телади, десетак оваца, свиње, кокоши...Летос су сејали и 3,5 хектара вештачких трава и три хектара кукуруза, а за зимску исхрану стоке спремили скоро осам вагона сена и 70 тона силаже.
-Поред својих десет, обрађујем и двадесетак хектара од комшија. Уступили су ми их бесплатно или уз симболичан закуп само да не зарастају у коров и трње. Имам два трактора са свим прикључцима што ми доста олакшава посао, али се ради од јутра до мрака. Мада доста помогну и родитељи, отац Раде (76) и мајка Миланка (70), увек треба радне снаге. Летос смо за помоћ у пољским радовима плаћали дневницу више од 2.000 динара, али је било мало заинтересованих. На срећу када је критично, у помоћ притекну рођаци и комшије - прича Петар.
Све што зараде од продаје млека и стоке, Љујићи улажу у газдинство. Унапредили су генетски састав стоке, па данас имају 25 уматичених грла, саградили су нову шталу са двадесетак везова, базен за осоку, купили четири хектара земље, обновили механизацију и опрему за мужу и чување млека... А пре само четири године, када су решили да окрену лист, имали су свега четири краве.
-Сада и да хоћу да попут многих идем из села, не би могао. Последњих година сам у газдинство уложио више од 50.000 евра и на овом парчету земље је све што имам. Крвав је ово посао, али се има и користи.Док смо производили сир уцењивали су нас накупци и увек смо били на губитку. Производња млека је пуно исплативија, а очекујем да ћу од новембра опет испоручивати више од шест тона месечно. Задовољан сам ценом и сарадњом са млекаром „Зеленика плус“- каже Петар.
Коментари