Жене у планинским селима југозападне Србије имале су одувек тежак и мукотрпан живот, неретко испуњен болом, горчином, тугом, често и понижењем. Такав је био и живот Љубинке Мирковић из Јасенова. На жалост, у забаченим сеоским домаћинствима у нововарошком крају много је старих лица попут ње, која „треће доба“ проводе у самоћи.
Туга и немаштина одавно су се уселиле у живот ове времешне старице. Више од две и по деценије је удовица, нема ни рода ни порода, а у трошном кућерку усред планинске врлети живи са пољопривредном пензијом од двадесетак хиљада динара.
Дотрајали „смедеревац“, кревет, сто, старински креденац, сав су иметак који је са супругом Филипом стекла током мукотрпног живота и рада на селу. Али, све то за бака Љубинку није највећа мука. Већ самоћа која јој се као „гуја“ увукла у њедра и срце, и како каже, гора је од смрти.
-Мучила сам се цео живот, а 87 ми је лета. Живот ме још од детињства сатирао - каже старица.
Жељна гостију и разговора- Љубинка Мирковић
У прилично забаченом засеоку Мирковићи данас је свега пар кућа, а некада је, вели бака Љубинка, било света - и младог и старог. Мештана, лекара, поштара, путника намерника можеш, каже, пребројати на прсте једне руке, а кад јој неко три пута месечно покуца на врата, њеној срећи нема краја.
-Има у близини пар душа, али се и са тим комшијама ретко виђам, сви имају својих обавеза, некад попијемо кафу, прозборимо по коју, затражим помоћ да ми неко купи лекове, догна дрва, нешто мало намирница за кућу колико се за то има пара. Ни сама не знам како преживљавам са овом цркавицом коју примам- прича нам док седимо у њеном скромном дому.
-Али, ето, има се за љеба и мало до љеба, што би наш народ реко. А услови живота – тешки и сурови. Најгоре што воде нема. Имам неку стару машину, али шта ми вреди кад нема воде, те са близу својих 90 година веш на руке перем, колико се може. Бог ми дао добро здравље, покретна сам још увек, али не толико да могу да држим било шта од стоке. Тако, дијете, јад и чемер, нема ту шта много лепог да се каже – са тугом и кнедлом у грлу прича бака Љубинка за „Варошке новине“.
Ова добродушна старица се, иначе, изненадила и обрадовала посетом новинара, радо је одговарала на сва наша питања, даривала нам по крушку и јабуку, више пута понављала да су јој и детињство и младост, а сада и старост, „поплочани трњем“ и да је живот није мазио. Верује у ону стару „како те колевка заљуља, тако те лопата закопа“.
У планинским селима све је више старих који живе сами
-Највећа рана која и данас крвари и крвариће све док се не упокојим, јесте што немам порода. Што ни ја ни мој Филип нисмо могли да осетимо ту лепоту да неком будемо родитељи. Немам ни неког ближег рода, сем брата који живи у Београду, да ми није њега да га чујем, давно бих ја отишла. Али ја сам ти изгледа баксуз, а баксузе ни Бог неће– мало сетно, мало шеретски прича Љубинка.
Лице јој се укочило и осмех са лица нестао када је уследило питање како јој је било у младости. Већ оштрим погледом је јасно ставила до знања да по прошлости не жели да пребира, јер јој се, вели, од све муке на сам помен тога, згрчи у утроби.
- Од оца и мајке, побегнем за Филипа у Мирковиће са тек напуњених 18 година. А тамо, кућа пуна чељади. Ја 13-та. Сиротиња, немаштина, једно заједничко огњиште, једна већа ћаса, и спремај за све. Ради у пољу, служи свакога, шта ћеш, млада снаја, мораш, нема ту приче. Пошто су у кући заједно живела два рођена брата са женама, ја сам, ти дијете моје, имала два свекра и две свекрве. Вуци, тегли, црнчи, слушај, и наравно, најбоље кад ћутиш. Чувај их, негуј, пери им ноге, навлачи чарапе, ма, нећу те глупости више да ти причам – завршава своју суморну животну причу бака Љубинка Мирковић.
* * *
Текст је део пројекта „Једнако важни – родна равноправност у пракси“ који је суфинансиран из буџета Министрства информисања и телекомуникација Републике Србије (Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства)
Коментари