Мада је завршио високе школе, не стиди се рабаџилука. Кад год му обавезе дозволе, из Ужица где живи, дође у Вилове, у завичај, да помогне својима који зарађују хлеб радећи с воловима у шумама код Нове Вароши.
Милош Матијевић (31) вероватно је једини рабаџија у овом делу Србије са дипломом инжењера. Након завршене Више техничко-пословне школе, остао је да живи и ради у струци у граду на Ђетињи, али му је срце у врлетима Босања.
-Рабаџилук ми је у крви. Јесте физички захтеван посао, али је пун узбуђења, ја га волим и није ми тежак. Одрастао сам у Виловима и сваки викенд и слободан дан сам тамо, а током студија долазио сам и чешће. У селу увек има посла, па је свака помоћ током радова добродошла- прича за "Варошке новине" овај струковни инжењер заштите на раду и животне средине.
Његови у штали имају пет пари волова, уз чију помоћ извлаче грађу из државних и приватних шума.
-Још у трећем разреду основне почео сам да помажем оцу и стричевима на раду у шуми, полако 'крао' занат, да би већ у првом средње кренуо и самостално да рабаџијам. Овај посао тражи и доста вештине, да знаш да сачуваш и себе и волове и да са што мање умора одрадиш посао- каже Милош.
Матијевићи - Милош. Томислав и Радојко
Јесенас на Врлану у Амзићима, на последњем такмичењу рабаџија прошле године у нововарошком крају, његови Голуб и Рушко били су без премца. Радосно, све поскакујући као да на јарму носе перо а не чамов трупац од скоро два кубика, такмичарску стазу дугу стотинак метара прешли су за рекордних 13 секунди. И сам рабаџија био је изненађен резултатом који су постигли његови љубимци.
- Голубу и Рушку је пета година, одавно радимо заједно у шуми. Ово им је било прво такмичење, као и мени, па сам се бојао да ће их уплашити гужва и бурно навијање. Тешки су по тону, у пуној снази и срчани, и у шуми од њих нема бољих- каже Милош.
У Амзићима су се такмичили и његов млађи брат Томислав и отац Добривоје.
-Такмичио се и стриц Радојко и освојио друго место. И други стриц Васо је врстан рабаџија, тако да сам рабаџилук учио од најбољих - поносан је Милош.
Као и све рабаџије и Милош воли своје волове. Каже, да и они знају да узврате љубав, а када има љубави и разумевања између рабаџије и запреге и најтежи посао се лако одради.
-Да би волови могли да изнесу терет морају да се пазе и добро хране, нарочито житом. Како због посла нисам сваки дан код куће о Голубу и Рушку брину укућани, највише мој брат Томислав, и на томе сам им неизмерно захвалан- каже Милош.
Заслужују споменик - Воловска запрега је и даље незаменљива у планинским селима
У планинским селима југозападне Србије, која се убрзано гасе, и даље се доста послова обавља уз помоћ запреге. Имања су на стрмини због чега је рад пољопривредном механизацијом готово неизводљив, па уситњене парцеле за вртове и кромпиришта ору волови, вешта рука орача и ралица . Рабаџије су ту и када треба у ливаду и њиву истерати стајњак, привући тек покошено сено и огрев, а зими очеситити снег са завејаних сеоских путева. Запрега је незамењљива и током извлачења грађе на неприступачним теренима, а чува и шумски подмладак, за разлику од трактора и камиона.
-По мени, волови су највредније и најплеменитије животиње, и држава би требала да им се одужи макар једним спомеником. И њима и српском сељаку, за све што су за њу урадили кроз историју, и у рату и у миру. А без њих се у већини крајева не може ни данас- каже Матијевић.
Коментари