Београђанка Ива Живковић у Амзићима живи свој сан. Из престонице у којој је рођена, преселила се на планину, о чему је још као девојчица маштала, на Босању гаји коње који су јој и посао и страст, а у еко башти поврће на принципима пермакултуре која стиче све више поклоника.
У засеок Синџири, недалеко од закатанчене сеоске школе, Ива је с породицом доселила пре три године. Купила је четири хектара земље, оронулу шталу и стару кућу у коју бивши власници деценијама нису улагали. На имању је доста посла, а помажу јој укућани, ћерка Клара, ученица Средње школе у Новој Вароши, и емотивни партнер Татомир.
-Нисам дошла с великим капиталом, па радови иду нешто спорије. Ипак, очистили смо запуштено имање и реновирали кућу која није имала купатило и у којој нико 35 година није живео. Подигли смо и објекат за смештај коња и направили сеник. Највећи део посла одрадили смо сами . Ту смо се скућили и ту остајемо - прича за "Варошке новине" Ива.
Купили и реновирали кућу у којој деценијама нико није живео
Ива у Амзићима гаји четири грла, две кобиле које је купила на Пештеру, и омад стару две и три године. Каже да не намерава да проширује крдо док се не стекну услови за реализацију планова које има.
-Реч је о домаћем брдском коњу, од кога нема бољег за ове услове. Први посао им је био да очисте закоровљено имање и посао су одлично одрадили. У селу је доста запуштених пашњака и ливада па су често и код комшија, а од корова су очистили и утрину крај спортских терена у центру села. Планирам да у блиској будућности у договору с мештанима овде отворим школу јахања за туристе. У Амзићима и околним селима је доста викендица а гради се и даље, па би имало посла- каже Ива.
Ива је дипломирани инжењер коњарства. Студирала је у Енглеској, а након завршеног факултета радила је широм Европе као тренер коња и јахања. Данас пружа консулантске услуге везане за коње школама јахања и ергелама, а међу клијентима јој је и власник фарме у Француској који гаји чистокрвна грла. Својевремно се бавила и новинарством, док данас тек повремено ради као телевизијски коментатор коњичких спортова.
-Захваљујући оцу који је био врстан јахач и сама сам заволела коње. Радећи с коњима први новац зарадила сам у свој 15. години, и тада сам одлучила да ми коњарство буде професионално опредељење. И никада се нисам покајала због тога- каже Ива.
Коњи јој и посао и страст
Пре него што је купила имање у Амзићима, Ива је пуних пет година трагала за својим парчетом раја, углавном по југозападној Србији где су јој и корени. Њен деда по мајци, Радојица Ћировић, одрастао је у Негбини, а деда по оцу на Златибору, али их је живот још у младости одвео далеко, а након одласка у завичај су свраћали тек повремено.
-Тражила сам имање које је на 800 до 1.200 метара надморске висине и које није близу града, али је лако доступно аутомобилом. Да има леп поглед, зимзелену шуму у близини и наравно, да је цена прихватљива. Имање које смо купили одмах нам се свидело, а на њега смо набасали сасвим случајно. Да сам пре тога негде у селу имала нешто своје давно бих отишла из Београда. О животу далеко од градске буке, још као дете сам маштала. Вероватно су ту гени учинили своје, а како имам астму живот у природи ми и здравствено прија- прича Ива.
---------------
У ГРАД У ШКОЛУ
-И Клара се брзо навикла на живот у Амзићима у којима готово и да нема друге деце средњошколског узраста. У Нову Варош у школу је возимо свако јутро јер нема другог превоза. Уколико након часова стигне на међуградски аутобус, изађе у Злошници, па затим од магистрале четири километра пешице до куће. Ако нема аутобуса, дођемо у град по њу колима- каже Ива Живковић.
Ива из првог брака има и сина студента, који живи у Београду, а у Амзићима је кад год му обавезе дозволе.
На сеоском имању увек има посла
Дуго година радила као новинар-Ива и Татомир
Коментари