У свом дому недалеко од центра града, Алија Бербовић и данас чува успомену на претке. Бербовићи су били познати трговци, имали су и доста земље, а у породици се знао ред и владала је слога.
Дневна соба у кући је попут музеја. „Сингерица“, зидно огледало и стари сат са клатном у њој имају почасно место. Броје векове, а и данас раде и служе као првог дана када су у варошицу на падинама Златара стигли из далека, разгранатим трговачким путевима.
-Машина за шивење на ручни погон произведена је далеке 1856. године и на њој су и данас сви делови оригинални. Редовно је подмазујем, па и данас беспрекорно ради. Моја покојна супруга Биса на њој је више волела да шије и преправља гардеробу него на електричној коју такође имамо. Поуздана је и шије квалитетно, боље него савремене - каже Алија (74), дипломирани политиколог у пензији.
„Сингерица“ је некада, каже, шила углавном за кућу. Поред Алије, Реџеп и Џемила имали су још четири кћерке, па је на машини увек имало посла, требало је сашити ново иили закрпити подерано на раду и у игри.
-Иглу смо чували као очи у глави јер се у то време није могла набавити нова. Толико је квалитетна и тврда да прву добијену уз машину и данас користимо. Бабо Реџеп је за време рата на овој машини од опуте шио чак и опанке - каже Алија.
И зидно огледало потиче из 19. века
И зидно огледало је попут машине „сингерице“ израђено у 19. веку, као и сат са клатном у ручно резбареној дрвеној кутији који и данас тачно мери време.
-Огледало је из 1892, америчка производња. На њему је једино замењено стакло, јер смо старо поломили непажњом. Дебљина стакла му је била 1,5 центиметара, док је ново четири милиметра, што довољно говори колико су некада ствари биле квалитетније. И сат који редовно одржавам ради без кашњења, а када је стиго у нашу кућу нико не зна. На њему су иницијали ’АБ’, па је вероватно израђен по наруџбини мог ђеда, који се звао Алија као и ја- каже Алија.
Алијин отац Реџеп Бербовић (рођен 1909.) био је последњи у породици који се бавио трговином. Након што му је 1953. држава национализовала дућан прешао је у новоформирану „Ивицу“ где је и даље радио као трговац, али у „друштвеном сектору“. Алија је студирао политичке науке у Сарајеву, нема потомство, а у пензију је отишао као службеник општинске управе у Новој Вароши.
-Имали смо нешто земље у околним селима и хектар у граду, где је данас Дом културе, На тој парцели смо сејали углавном кукуруз и тикве. Њиву нам је одузела држава и за њу нам исплатила надокнаду за коју је бабо могао да купи само радио пријемник марке ’Никола Тесл’ који и данас чувам. Када би га касније питали где му је имање, знао би у шали да одговори: ено га свира- присећа се Алија.
Још прецизно мери време
Коментари