Песничка секција Основне школе „Живко Љујић“, која окупља петнаестак даровитих шестака и седмака, јединствена је у овом делу Србије. Драгоцени је расадник будућих поета и поетеса, заљубљеника у књиге и писану реч, а особена је јер њени чланови и чланице имају специфичан начин уметничког изражавања и доживљаја света у којем живе.
Секцију карактерише и нешто другачији начин рада, у њој се комуницира римама и споразумева стиховима, а професорка српског језика Гордана Боранијашевић, која два до три пута седмично са пуно љубави сабира ове млађане песничке „бисере“, научила их како да превазиђу страх од писања као нечег досадног и тешког, што је први корак да се не упадне у замку у виду питања „шта је песник хтео да каже“.
Иако су јако млади, већ у почецима свог стваралаштва инсистирају на ангажованој поезији. Њихове песме су све сем „слатке“. Већ у насловима својих поетских дела указују на значај очувања животне средине, слободе мисли, неопходности поштовања различитости, људских права, хуманости, солидарности... Стихови су им зрели, додуше некада и мало компликовани, а песме су им често и фикција. Измишљају, пусте машти на вољу, али не тако да би замутили већ мутну воду, него да би себи самима, али и ближем окружењу разбистрили поглед у не баш чаробном свету који их окружује.
-Било да су у збиљи или да сањају, поезија је њихов начин да испоље љубав, срећу, тугу, али и да готово „хирушки“ прецизно артикулишу и свој унутрашњи немир и побуну, који су својствени њиховим годинама. Шта год на напишу, моји мали песници су невероватни и као такви су прави драгуљи за своје породице, школу, град, отаџбину. Својим стиховима они лече душе –каже професорка Гордана Боранијашевић.
Она за „Варошке новине“ још додаје да ову децу красе особине својствене песницима – радознали су, истражују, посматрају свет око себе као нешто ново и необично, при том су и инстиктивни, искрени, осећају ако већ не знају да „песници не ходе земљом да би је презрели, већ да би је видели из другачијег угла“.
У разговору за наш лист, ови млађани песници кажу да своје мисли и осећаје често конфузно „бацају на папир“, али се брзо приберу и траже најбоље решење како да им стихови буду мисаони, што зрелији, воле да користе локализме, нове речи, кованице. Инспирација им никад не недостаје, мотиви су свуда около, а како наглашавају, пуно им помаже то што доста читају, користе литературу, лепо говоре, све то им прилично даје у ширини песничког израза.
-Они већ почињу да разумеју да је суштина поетског, као уосталом и новинарског језика, да се речи брусе и штеде, да се „креше“ сувишно у тражењу речи, емоције, ритма – каже Боранијашевић.
Чланови и чланице песничке секције поносни су на оно што на поетском плану ураде током године.
-Свак од нас годишње у просеку напише између 12 до 15 песама. И то прилично различитих: родољубивих, традиционалних, ал имамо и песника модерниста, завичајних, породичних, мање љубавних, то ћемо кад мало порастемо. Наши стихови су често хумористични и духовити, некада мало блескасти, чисто да орасположимо наставницу Гоцу – шеретски причају поете и поетесе из градске Основне школе.
Имају они и планове : да их буде више, да организују своје поетске вечери, на којима ће читати стихове својих узора Радичевића, Шантића, Данојлића, Ћопића, своје наставнице Гордане, да се за њихов таленат и вредан рад што даље чује, да и ван школе добију неки свој песнички кутак у којем ће да се друже, стварају и уживају у магији уметности.
---------
СИМПАТИЧНА ДРУЖИНА
Неки од ових младих песника стидљиво кажу да би у будућности желели да објаве своју збирку песама.
А док се то не деси писаће и радоваће се заједно ови занимљиви и симпатични чланови мале књижевне дружине: Ђорђе Курћубић, Теодора Ђокић, Едина Бакалић, Дивна Мариновић, Јелена Дробњаковић, Павле Прокић, Петар Нешковић, Тарик Вејсиловић, Мила Љујић, Ана Росић, Богдан Буљугић, Ђорђе Миросавић. Уз поруку за крај да је њихова школа песнички рај.
* * *
Овај текст је део пројекта „Они су наша будућност – подржимо их“
Коментари