Емилији Пушица је 26 година и живи са мајком Цаном (54) и баком Стојком (74) у породичној кући у Радоињи. Од рођења болује од церебралне парализе. Од када зна за себе прикована је за инвалидска колица. Не може да хода, напорно јој је и да седи, тешко говори, али јој све то није препрека да се смеје, слуша музику, воли људе и радује се сваком новом дану.
Мајка Цана, пребирајући по туробној прошлости, највише жали што није имала ни ту срећу да се обрадује рођењу своје мезимице јер су већ на порођају почеле прве компликације.
-Ема није заплакала од четвртка до суботе. Лекари су ми рекли да нема доток крви у мозак, да највероватније неће преживети, а иако се то и деси, да ће живот живети као инвалидно лице и са тешким обољењем које се зове церебрална парализа – једва чујно за „Варошке новине“ прича Цана.
Каже да тада ничег није била свесна, а о болест која ће обележити и Емин и њен живот имала мало. А заправо тек после изласка новорођенчета из инкубатора и ужичког породишта за ову породицу креће права голгота. Обијање прагова престоничких државних болница, приватних клиника, потом рехабилитације у бањама о трошку Завода, за које Цана тврди да су сличнији казаматима него лечилиштима.
-Помака у лечењу готово да није ни било, напротив, како је Ема одрастала било је све горе и теже. Стање се погоршало у њеној 13 години када јој је због убрзаног телесног развоја у потпуности страдао десни кук. Од тада је више прикована за кревет него за колица – појашњава Цана.
Три радоињске хероине, кроз живот се боре саме, без мушке главе у кући. Цана сматра да положај и третман особа са сметњама у развоју није ни близу задовољавајућег, али да јој ожиљке на души највише праве предрасуде и стигматизација од стране заједнице.
-У финансијском погледу нам много тога недостаје, али ако ћемо поштено у том смислу нисмо невидљиве за државу. Примамо надокнаду за помоћ и негу другог лица, имам примања и као самохрани родитељ, једнократне помоћи и слично, што је, ипак, солидно, јер неки други слични нама немају ништа од тога – напомиње Цана.
-Нас три много више боли јер Емилија суштински није прихваћена онаква каква јесте. Она је весела, драга, доброћудна девојка, многи је воле, али често у погледима појединих људи видим и осећам да јој пажњу или неку лепу реч упуте из севапа, а не онако из душе, искрено- каже Емилијина мајка.
Цани и бака Стојки је , ипак, највећа рана на срцу што Ема последњих година пати јер неће бити мајка и супруга. Кажу, дубоко је емотивна, интелигентна, девојка која жели да поклања љубав свима. Ужива да је посећују вршњакиње и вршњаци из села, радо иде на њихова венчања, крштења, крсне славе, али је, додаје њена мајка, сви ти радосни тренуци уједно и растужују и обесхрабрују.
-Кад јој је најтеже, слуша музику. И то сатима, а љубимац јој је Дарко Лазић, кога је недавно и упознала у етно-селу у Вранешима. Њеној срећи тада није било краја– уз смешак прича Цана, која се због бриге према мезимици одрекла свог живота.
Али Цана каже да не жали због тога, јер је Ема дар од Бога и њена највећа срећа и љубав. Жао јој је што због свакодневних обавеза према кћерки и у кући, нема времена да се више ангажује како би се у нашој општини коначно основало удружење лица са сметњама у развоју. То је велики хендикеп за инвалиде, јер су скрајнути, занемарени, за њих нема никаквих културних и других садржаја, а проблем су и архитектонске баријере, сматра ова храбра Радоињка.
-За такво стање смо криви и ми родитељи јер своје дете тешко прихватамо онакво како јесте. Нису ретки случајеви да се чак и породице стиде инвалидних чланова, а то су посебни емотивни ломови, о којима је тешко чак и размишљати, а камоли говорити- каже Цана.
-----------------------
ТРЕБА КОЛИЦА
На питање шта би у овом моменту Емилији било најпотребније, њена мајка каже – електромоторна инвалидска колица.
-Она коштају око 260.000 динара и била би за Ему драгоцена, а нама двема би олакшала свакодневни живот – додаје Цана.
Људи великог срца и добре воље жељу ове три Радоињке могу испунити добровољним новчаним прилозима уплатом на динарски рачун код
Еуро банке-Директна, број 150-1201007485289-71.
Коментари