У монографији „Погинули борци Златиборског округа у ратовима од 1991. до 1999. године“, која је недавно изашла из штампе, уписане су и биографије шесторице страдалих Нововарошана. У сукобима који су вођени на простору бивше СФР Југославије - Словенији, Хрватској и Босни и Херцеговини, и касније на Косову и Метохији, из десет општина овог дела Србије погинуло је укупно 108 бораца и три цивила, од којих већина није успела ни да заснује породицу.
Издавач је Савез удружења ветерана и ратних инвалида ратова од 1990. године Златиборског округа, а штампање монографије помогло је Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Републике Србије. Како кажу у Удружењу, намера је била да ова књига остане историјски документ о храбрим људима који су у последњој декади 20. века дали своје животе за слободу и заштиту свога народа.
- У монографији су уписане биографије 111 бораца. Од тога 105 погинулих бораца који су учествовали у ратовима, три цивилне жртве ратова 90-их , као и тројице полицајаца који су током бомбардовања били на Косову и Метохији и чија смрт је директна последица изложености дејству уранијума – објашњава Ранко Обрадовић, председник Савеза удружења ветерана Златиборског округа и приређивач монографије.
У предговору монографије, хронолошки је предстваљена историја сукоба. Подсећања ради, грађански ратови на простопру бивше СФРЈ, западно од Дрине, вођени су у периоду од 1991. до 1995. године. Сукоби на Косову и Метохији почињу 1996. године, а озбољнији напади албанскох сепаратиста на припаднике војске и полиције две године касније, у организацији терористичке, такозване Ослободилачке војске Косова. Покушај Републике Србије да заштити становништво у својој јужној покрајини, злоупотребио је НАТО и без одлуке Савета безбедности Уједињених нација 24. марта 1999. почео са бомбардовањем војних и цивилних циљева широм тадашње Савезне Републике Југославије, односно Србије и Црне Горе. НАТО агресија трајала је пуних 78 дана и окончана је потписивањем Кумановског споразума 10. јуна исте године.
У овим сукобима, из Ужица су погинула 22 борца, Пожеге 11, Ариља 6, Косјерића 3, Бајине Баште 18, Чајетине 3, Нове Вароши 6, Прибоја 15, Пријепоља 17 и Сјенице 7.
-Биографије ових храбрих људи, свака за себе, говори о њиховом животу, стремљењима, животним плановима и нажалост страдању. Скоро половина погинулих су били млади људи који нису стигли да остваре своје планове и заснују породице. Од 111 погинулих, њих 55 нису ни успели да оснују своје породице, а од преосталих 56, имамо 84 деце. Када читате биографије 18 војника, од којих ниједан није имао 22 године, него већина 19, 20 година и када је требало да живе, они су своју младост дали за отаџбину – истиче Обрадовић.
Ненад Ђоковић, Раде Јовановић, Остоја Матовић, Радислав Вукосављевић,Нешо Бојовић и Миленко Дилпарић
Како преносе "Варошке новине", двојица погинулих из Нове Вароши нису били ожењени, док је иза преостале четворице остало шесторо деце.
Ненад Д. Ђоковић (рођен 1971.) из Беле Реке, погинуо је 10. новембра 1991. у Вуковару (Хрватска), као војник на редовном служењу војног рока у тадашњој ЈНА. Страдао је приликом покушаја да спаси рањеног саборца. Одликован је од стране Општине Вуковар „Медаља ослободиоца Вуковара“. Није био ожењен.
Раде Љ. Јовановић (1966.) из Сеништа, погинуо је 3. јануара 1992. у Окучанима (Хрватска), као резервиста. Мајка Стана је годинама након Радове погибије писала стихове посвећене свом сину јединцу : „У самоћи мајка јечи, и говори сину речи: Ти си младост дао сине за одбрану отаџбине“. Није био ожењен
Остоја Р. Матовић (1956.), рођен у Буковику, касније живео у Београду. Као добровољац је учествовао у борбеним дејствима у Славонији. Погинуо је 3. маја 1992. у Палачанским шумама код Ердута (Хрватска). Његово тело је пронађено тек након 14 дана. Оставио иза себе супругу Душанку и ћерку Станку.
Радислав Б. Вукосављевић (1947.), рођен је у Љепојевићима где је одрастао и сахрањен. Погинуо је, као припадник резервног састава, 30. јуна 1995. у Илијашу (БиХ). Његова супруга Роса и синови Драган и Богосав данас живе у околини Чачка.
Нешо Љ. Бојовић (1950.) из Мишевића. Живео је и радио у Новој Вароши. Преминуо је 27. априла 1999. године у Сјеници услед излива крви на мозак. Мобилисан је одмах након почетка НАТО агресије, а његова јединица била је стационирана у селу Баре на Пештеру. Оставио иза себе супругу Драгомирку и двоје деце, ћерку Цмиљку и сина Милана.
Миленко Д. Дилпарић (1961) из Буковика. Био је резервиста, а преминуо је 27. октобра 1999. године. Током мобилизације, на Пештеру, осетио је здравствене проблеме, да би му тек након повратка у цивилство био дијагностикован карцином дебелог црева у поодмаклој фази, од чега је и преминуо. Има супругу Драгану и ћерку Маријану.
Коментари