Шућро Јуковић угасио је и стоту свећицу на рођенданској торти. Деда Шуле један је од најстаријих становника у овом делу Србије и један од најбогатијих потомством. Има их двадесетак, што деце, што унука и праунука, који, како с поносом каже, живе у миру, слоги и берићету.
У знак захвалности за сву љубав и подршку коју им је несебично пружао протеклих деценија, његови најмилији су му, 19. фебруара на 100-ти рођендан, у породичном дому у Новој Вароши приредили скромно славље. Овај догађај обрадовао је деда Шулову бројну фамилију: ћерку Садију, синове Рахма и Сулејмана, унуке Ирфана, Менсура, Злату, Ему, Емира, Кенана и Хариса, најдраже му праунучиће Азру, Хану, Ирму, Алена, Феђу и Ленку, снахе Нермину, Разију, Хајрију, Тијану, зета Мевлудина...
Закорачио у нови животни век - деда Шуле
-Срећан сам човек што сам доживео оволико година, а још више што уживам са својим најближима. Не треба ми ништа више, а и увек сам својој дјеци говорио не ваља имати пуно рахатлука, јер он убија људе – каже за „Варошке новине“ Шућро.
-Живот сам себи продужио јер нисам никога мрзео. Мржња је највећи терет који човјек носи на леђима и зато са људима само фино, разуми човјека, поштуј га, даруј га, помози му...Кад си хуман, добар и поштен, даће ти и Бог, и народ, и држава- открива нам тајну своје дуговечности. .
Деда Шућро сматра да је дубоку старост дочекао и због тога што је читавог живота имао меру у свему. Није неки дуванџија, ни халав на храну, а како шеретски каже, понеку ракијицу попије јер му је „доктор тако преписо – једна мала ујутру, једна увече“. И тако га блага нарав, умереност, љубав, вера у људе, разумевање, али и велики рад, одржаше у животу читав један век.
Симпатични и позитивни старина се, и поред дубоке старости, добро сећа свих важних догађаја у свом детињству и младости, али не воли да пребира по прошлости. Ваљда зато што је била туробна и тешка. У деда Шућров живот је стало много тога : два рата, погибија браће у партизанима, немаштина, беда, болест и смрт супруге Севде коју је много волео и са којом је провео више од пет деценија у браку. Радио је као мрав, борио се још као дете да помогне оцу Суљу и мајци Ћами, браћи и сестрама.
-Од 11-те године сам надничио. Цепао дрва, црнчио са оцем и браћом у шуми, стругао стабла, код газди на селу чувао стоку...После се 1953. запослио у „Хидротехници“, радио на изградњи брана. Ујутру на посао пешке преко Вучије и Превије, зими пртином ходао по 12 километара, после подне трчи у надницу, ваљало је са једном радничком платом отхранити и ишколовати дјецу – у нешто сетињем тону прича деда Шуле: - Свашта сам протурио. Мукотрпан је то живот био, ал, ето, гурало се. Али, и поред све те тјескобе и сиротиње, опет је некако било боље. Људи се дружили, имали разумевања, није било велике журбе и секирације. Окупљали смо на улици, у кафани, на сјелима, ја засвирам моју усну хармонику, забављам пријатеље и комшије, па удри бригу на весеље. А данас, љубав и срећа међу људима скоро да су утихнуле.
Праунучад најдраже друштво
Деда Шућров син Сулејман каже да у очевим погледима понекад види тугу јер су се људи разродили, отуђили, што углавном немају времена и жеље да једни друге чују и помажу се.
-Често зна да ми понови реченицу „изашао мирис из цвета и лезет (укус, задовољство) из народа“ – додаје Суљо и на младе преноси очеву поруку односно опомену да у животу мало успоре и понесу терета колико могу да издрже јер се „по џак могу вратити, а по здравље и срећу не“.
Иначе, лекари кажу да је Шућро и медицински феномен. Јесенас је са пуних 99 година „ишао под нож“ три пута, у болници „закачио“ и тешку бактеријску инфекцију и из ове битке изашао као победник. Вратио се опорављен својим најмилијима и наставио живот у породичној кући у Ражиштима као да се ништа није догодило.
-Добро је стари народ говорио, нема смрти без судњега дана, а истини за вољу, волео бих још мало да поживим. Сваком је живот мио, ко каже другачије, не говори баш истину – додаје деда Шућро.
И данас воли да засвира усну хармонику
Коментари