У селима код Нове Вароши завршена је жетва хељде, а црно зрно након сушења покупљено је у џакове и смештено у амбаре одакле ће под воденички камен. Од њеног брашна боје песка праве се укусни палачинци и пите, са којима се дочекују драги гости, док чај скуван од зрна лечи многе болести. Због тога се за хељду с правом каже да је и храна и лек.
Након жетве зрно је потребно добро осушити како би брашно било квалитетно, а у селу Штитково хељду суши на природан али необичан начин. Уместо на гувну или поњавама, како се то некада радило, мештанин Милојко Чкоњевић џакове црне житарице изручио је на асфалтни плато у центру засеоку Врело, које је због старих кућа проглашено за етно оазу.
- Асфалт сам обрисао и добро опрао од прљавштине и нечистоће. Током дана хељда је била изложена сунцу, и повремено сам је мешао грабуљама, док сам је ноћу покривао агрил фолијом, која пропушта ваздух и нема потпаравања. Како немам сушару као велики произвођачи, хељду задњих година сушим на овај начин, на асфалтни платоу између цркве Благовештења и старих кућа- каже Чкоњевић.
Сеју ортачки на 1,8 хектара
На око 1,8 хектара у Рујуштима, на падинама Чемернице, Милојко Чкоњевић је и ове године хељду сејао ортачки са Живојином- Жижом Крсмановићем из Катића. По традицији, хељда се овде сеје у другој половини маја, „чим процвета глог“, а жање у септембру. Ове је, међутим, жетва каснила због кишних дана, па је комбајн завршио посао тек првог дана Михољског лета.
- Сејали смо ортачки, моја њива, Жижино семе и орање.А родило је преко три тоне, а ни овом приносу од преко стотину џакова нисмо се надали због сушног пролећа и касне сетве, а касније града и јата птица. Пре пар година смо на истој парцели нашли преко пет тона, што се не памти- каже Чкоњевић.
Хељду коју произведе, Чкоњевић прода на кућном прагу. Милојко и његова супруга Весна једини су у засеоку своја врата отворили за туристе, а највише их је са Златарa, Златиборa и Јаворa. Тамо су на пансиону, а до засеока Врело скокну на једнодневни излет , како би посетили цркву подигнуту на темеима порушеног манастира и видели век старе брвнаре у којима мештани и данас живе. Код њега сврата да се након шетње селом окрепе и одморе на троношцима у дворишту.
-Понудимо их хељдопитом, хељдовним палачинцима и домаћим соковима. Ко проба хељдопиту обавезно тражи да купи и брашно, а у сезони дневно продам и по 50 килограма. Траже да купе и сир, кајмак, па користи имају и други у селу- каже Чкоњевић.
Породична кућа Милојка Чкоњевића саграђена је далеке 1836. и један је од последњих примера народног градитељства. Милојко је у дворишту саградио још једну брвнару за госте, а нуди им и друге садржаје. Уз помоћ пријатеља очистио је језерце крај цркве на коме су мештани појили стоку, па сада туристи могу по њему да веслају у гуменом чамцу.
-Пуно је идеја и планова, али не можемо све сами. Фали нам и једна етно поставка у центру села како би туристима представили бар део богатог наслеђа. У Штиткову су некада столовали чувени кнезови Рашковићи и има занимљиву историју, али у селу нигде нема ни помена о томе. Штитково и околина плене раскошном природом и имали би пуно тога да понуде гостима, али за сада нема организованих активности. Вероватно би у том погледу кренуло на боље када би се засеок Врело коначно ставио под заштиту државе. Нова Варош није само Златар, али многи њени предели су и даље скрајнути - каже Чкоњевић.
(Извор: www.dobrojutro.co.rs/ Željko Dulanović)
Коментари