Мештани планинских села код Нове Вароши кажу да печурка одавно није боље родила. У бербу се дало и старо и младо. Вештији се из шуме враћају са корпама и џаковима пуним лисичарке, ливадарке и вргања, а кући донесу и по који џиновски примерак какав се ретко среће.
У ливади на Лазовом брду изнад Ојковице, мештанин Маријан Роговић пронашао је чак једанаест пухара које су расле у „вилином колу“ и ни једана није била мања од фудбалске лопте. У селима изнад Златарског језера кажу да у свом животу нису видели ништа слично.
- Било их је неколико тежих од четири килограма, а најлакша је имала преко два килограма. Белеле су се као снег у трави, милина их видети. И раније сам овде повремено налазио огромне примерке, али никада у овом броју- каже Маријан Роговић.
Пухара је, кажу познаваоци, јестива и укусна док је млада, па ће ова из Ојковице завршити на трпези.
-Поделио сам их пријатељима и познаницима који ће од њих да праве разне ђаконије. Пухара тешка 4,6 килограма коју сам убрао пре две године стигла је чак до Италије, где су често на менију сладокусаца. Предао сам је једном од локалних откупљивача, а он ју је послао свом газди. Мада се код нас пухара не откупљује, лако смо се договорили око цене- каже Роговић.
Џиновска пухара, пречника 45 и обима 126 центиметара, убрана је крајем јула и под висом Каменица у Божетићима, на имању Драгољуба Ћировића. Пухара je у овом крају позната и као „губа пупавица“. Осушена се у народној медицини користи као лек за посекотине, па уместо да је „баце“ у тигањ Ћировићи су је оставили за не дај Боже, ако коме затреба.
- Када сазри „бело месо“ пухаре се претвори у прах боје кафе који се посипа на посекотину да заустави крварење и „покупи“ рану. На жалост многи не верују у лековиту моћ природе већ прибегавају разним вештачким препаратима и лековима који нас више трују него што лече– каже народни видар Милутин Шапоњић из Амзића.
Коментари