Жене у приватном сектору више нису изузетак, већ привилегија. Успех у бизнису није родна, већ категорија личности. Уколико сте довољно креативне, вредне, упорне, посвећене и фокусиране на посао који волите, не постоје границе. Узмите судбину у своје руке, искористите субвенције државе и општине и отисните се у предузетничке воде, нећете се покајати – ово је кључна порука младим бизнисменкама Драгице Лакић Пурић, прве жене приватне предузетнице у нововарошком крају и једине златарке-кујунџијке у овом делу Србије.
Међу Нововарошанима познатија као Драгана Златарка је већ пуне четири и по деценије у приватном бизнису, без иједног проведеног дана у другој професији и на државним „јаслама“. Њена златарска радња у центру града је као својеврсни хроничар прохујалог времена. Издржала је „Златара“ све власти, инспекцијске контроле, законске прописе, параграфе, државне и локалне намете и глобе... И за све то време „попила“ је само једну минорну казну. У својој малој занатској радионици дочекала је Драгана и пензију, али и данас често другује са златом и својим муштеријама. Они су је, каже, прихвалити као своју иако је дошла из семберијске равнице.Посао је за њу данас пасија и задовољство, али страрт златаркине пословне каријере био је као и сваки почетак „поплочан трњем“.
-Златарску радњу у Новој Вароши отворила сам 16.децембра давне 1976.године, убрзо након што сам у Бијељини завршила златарско-кујунџијски занат. Била је то прва приватна златара у читавом Санџаку или Рашкој области, а да је жена њен власник, то је тада била мисаона именица – прича за „Варошке новине“ Драгана и истиче :-За старт у бизнису тада је поред идеје био потребан и поприличан почетни капитал. Предност је што сам у то време имала неку врсту монопола на тржишту јер сам била једина, али то није пуно значило јер у комунизму приватлук није био, најблаже речено, друштвено прихватљив. То доба је, ипак, било најтеже за предузетнике, мада они у нашој земљи никада нису имала третман какав заслужују.
Радњу отворила пре четири и по деценије - Драгана у својој златари
Драгана Златарка каже да је злато, које симболизује љубав и пажњу, ипак, увек имало добру прођу, колико год да су тешка времена. Куповина златног накита је на овом подручју и део традиције и то се задржало и до дан данас. Да још људи знају каква је прецизност, креативност и стрпљење потребно да би се израдио комад накита, ценили би овај занат много више. Златарка напомиње да се накит у време када је она почињала искључиво израђивао ручно. Био је то сложен процес да од изливене златне шипке односно плоче добијеш комад накита. Данас те чари старог златарско-кујунжијског заната више нема – уместо мајстора све ради машина.
А у Драганиној 45 година дугој пословној каријери није било ни признања, ни награда, али ни помоћи државе. Кад је финансијска подршка из републичке и општинске касе постала доступнија, она се већ пословно позиционирала и довољно економски ојачала. Зато би будуће младе предузетнице требало да искористе могућности субвенција, окураже се и како истиче нововарошка златарка, постану свој на своме. Има све то своју цену – потребно је доста рада, стрпљења, као и пословног надахнућа, али се уз јаку жељу и добру организацију све постигне.
-Никада нисам доживела омаловажање у послу због чињенице да сам женског рода. Мислим да се тема родне равноправности у последње време безразложно експлоатише – сматра Драгана и наглашава : -Жена треба да буде жена пре свега. Негована, лепа, паметна, образована, “наоружана” храброшћу и самопоуздањем.Да ради поштено и одговорно оно што истински воли, јер само тако –небо је граница.
Коментари