Ево вам чим смо хранили и вас и нас. Ви хоћете да нам узмете све до голе душе. Ми нећемо више остати на царској земљи! – узвикивали су сељаци затрпавајући раоницима турски суд у Новој Вароши, у понедељак 14. марта 1905. године.
Овако у књизи „Раничка буна“ (Сјеницa, 1969) Вукоман Шалипуровић (1923-1981) описује необичан протест чивчија, сељака беземљаша, који су обрађивали земљу ага и бегова. Сељаци су искористили окупљање на гробљима на Задушнице за договор о пружању отпора, пошту су турске власти, мимо осталих пашалука у царству, покушале да у нововарошком срезу покупе прошле године укинут порез на крупну стоку. Шалипуровић бележи да је већина сељака носила скривено оружје, да су турски чиновници и аге побегли у војне касарне, а да је, уз пристигло појачање, град три дан био у опсади.
Бацање раоника било је и раније, у селу Гоње на падинама Јадовника, а побуна сељака против турских власти и завођења великих глоба у пет срезова – Пријепоље, Нова Варош, Сјеница, Прибој и Пљевља, трајала је од 1903. године до младотурске револуције 1908. године.
– Раоничка буна обухватала је у разним временским размацима све крајеве Рашке, Пештера, Полимља и Старог Влаха. Она се постепено ширила из села у село, из краја у крај, а сељаци појединих крајева дизали су се на буну кад су сматарали да су услови за то најповољнији. Некад влада затишје и примирје, читава борба своди се на комитске групе и хајдучију, па затим наступа талас побуна. У почетку се буне само сељаци Срби, а касније и муслимански сељаци и све обилније их помаже грађанство – записао је Шалипуровић у књизи „Раоничка буна“
Намети - беговска кула у селу Брњици код Сјенице
Сељаштво је у Раоничкој буни користило све видове борбе – од појединачних убистава ага и бегова, паљења њихових чардака и амбара и плењења имовине, бојкотовања пазарних дана и пијаца, одбијања турских позива, прогоњења порезника , па до љутих бојева са турском војском и паљења касарни и караула. С друге стране, у одмазди, где је учествовало и по 3.000 турских војника, следила су хапшења сеоских првака, суђења, затвори, зулуми, убиства или спашавање главе и бекство са чељадма у Србију.
Иако устаници нису успели да изграде један чврст начин вођења буне и командни центар, ипак су и са тим недостацима постигли велике успехе - наводи Шалипуровић и подсећа:
– Раоничка буна растресла је турско феудално царство и њену управу у сјеничком и пљеваљском санџаку, па и у целом косовском вилајету и тако убрзала процес распадања Турске. Поред економске борбе, буна је уздигла националну свест сељаштва, основне устаничке војске, која је у коначном ослобођењу 1912. године, дала неколико хиљада комита и устаника.
УГЛЕД НАРОДНИХ ВОЂА : Вође у буни нису трчали за пленом и пљачком. Сву покупљену стоку и жито ага, бегова и трговаца пребацивали су у логоре за исхрану побуњених сељака – пише Шалипуровић. Народни прваци су били највећим делом из редова сељака: кметови, кнезови и трговци – у нововарошком крају Симо Стојић, Новак Боричић, Гаврило Ћуковић, Дамљан Шапоњић, Петроније Мандић, Алекса Друловић, Борислав Бјелић, уз подршку неколико свештеника и учитеља.
Сведочанства - књига "Раоничка буна"
Коментари