Крајпуташ у Мокречу у Дражевићима који је пре скоро једног века подигла родбина страдалим ратницима Јовану и Раду Ракетићу и Милошу и Урошу Дучићу, умивенје и заштићен од даљег пропадања. На платоу на ком је подигнут има, међутим, још доста посла. Испод белега је чесма изведена од камена чија хладна вода и данас крепи намернике, па мештани планирају да опет уреде некадашње збориште, запуштено и оронуло под теретом времена и немара.
Рестаураторско-конзерваторске радове извео је вајар Миладин Ивковић из Сирогојна. Они су део вишегодишњег програма Удружења потомака ратника 1912-1918. године “Војвода Петар Бојовић” из Нове Вароши да се сачувају од пропадања и немара спомемици јунацима који су бранећи отаџбину страдали у два балканска и Првом светском рату. Поред оних у Радоињи и Мишевићима, ово је једна од три спомен-чесме у нашој општини подигнуте у славу и част ратницима из отаџбинских ратова.
Камени белег висок око 1,5 метара очишћен је од маховине, а вајар Ивковић је акрилном бојом оживео и натписе.
-У завршној фази споменик је премазан течним силиконским слојем, како би се спречило да продре вода и угрози ткиво споменика и камених зидова од дејства влаге и атмосферских непогодности- каже вајар Миладин Ивковић.
Рестаураторско-конзерваторски радови - вајар Миладин Ивковић
Споменик се налази изнад саме магистрале за море, на раскрсници некадашњег “варошког” пута и пута за засеоке Мокреч и Соколову. Исклесао га је далеке 1929. године мештанин Милорад Дучић – Амиџа, познати каменорезац овога краја, испод чијег су длета и чекића “изашле” многе гробнице и белези на локалним гробљима, као и ивичњаци и колобрани дуж путева. На крајпуташу подигнутом у част четворице изгинулих ратника којима се не зна гроб, уклесани су лик Исуса Христа на крсту и војничка пушка, а са северне стране анђео и војник са сабљом.“Приђите, браћо, ближе те прочитајте ови тужни спомен”, део је записа на споменику, уз подсећање да су сва четворица ратника погинула у борби , 1915. године. Слова су сада видљивија, па се на споменику може прочитати и да је Милош живео 35, Раде 34 и Урош 33 године, а да Јован “погину у рату у најлепшем цвету у 24. години”.
Крајпуташ су почетком Другог светског рата ранили куршуми са западне и источне стране, па су и ова оштећења санирана током последњих рестаураторско-конзерваторских радова.
-Како су причали наши стари, на крајпуташ су пуцале усташке патроле 1941. године, са кривине удаљене 300 метара, идући из станице у Бистрици према Новој Вароши. Касније су, одозго са Ковачице, гађали ‘нишан’ и обили га, па су у каменом белегу била видљива удубљења- каже потомак страдалих ратника Мирољуб Ракетић, чија је кућа најближа споменику.
ЛУЧЕВЕ ЦЕВИ ЗА ВОДУ : Вода за чесму у подножју крајпуташа доведена је лучевим цевима са извора у кршу, удаљеног тридесетак метара, а крај ње и данас застану намерници да се окрепе и освеже. “Код споменика”, како се некада говорило, било је састајалиште чобана и младежи, договарало се за игранке, сијела, комишања и друге послове. Из Месне заједнице су у више наврата најављивали да ће оградити споменик, али од тога није било ништа, па је одржавање простора препуштено доброј вољи појединаца, који повремено покосе траву и посеку шибље како би се могло прићи чесми.
Вода доведена личевим цевима - Чесма у подножју крајпуташа
Коментари