Нема планине у Старом Влаху без топонима Карађорђев шанац или Шанац, Шанчеви. По висовима од Муртенице, Чемернице,Јавора и Мучња, преко Златара до Јадовника и Голије – ова земљана утврђења и народна предања сведоче о Карађорђевом походу у Стару Рашку 1809. године, када је вођа Првог српског устанка личним присуством и биткама наговестио намере Србије: да пресече „велики богаз“ – цариградски друм за Босну и споји се са „браћом Црногорцима“...
Шанчеви су према оновременој војној мисли и пракси, зависно од „местаположенија“, грађени на погодном, војно-стратешком месту – за борбу, осматрање, страже, одбрану од упада и удара у позадину. У утврђењима, које су градили и Срби и Турци, са унутрашње стране подизани су бедеми , често са местима за топове и џебану, а около копани дубоки ровови.
А кад би се смириле буне и цртале границе, на поприштима битака сабирао се народ, јунацима палио свеће, у шанчевима или крај њих били сабори, окупљали се чобани, ђаци долазили на излете и часове историје, а младеж се надметала у старим вештинама. Кад су села остала без младости и руку, oвa места почела је да отима гора и тама заборава. Најгоре је што у Старом Влаху шанчеви нису истражени, као што је то у књизи „Устанички шанчеви на Дрини“ урадио Ваљевац Милоје Николић или Драгица Премовић из Музеја „Рас“ у раду „Материјална сведочанства Првог српског устанка на подручју Сјенице и Новог Пазара“.
Остаци Карађорђевог шанца изнад Нове Вароши
Једна од историјских знаменитости Старог Влаха је Карађорђев шанац на Јавору, украј пута Ивањица – Нова Варош.Још увек је, на жалост, мало познат и далеко од очију јавности, нема га ни на туристичким мапама, нити се помиње на крајпуташким таблама.
– Шанац на Јавору, испод Василијиног врха, изграђен у доба Kapaђopђa, а у каснијим бојевима дограђиван и поправљан, најочуванији је шанац у Србији – сведочио је за „Вечерње новости“ пре више од две деценије Миодраг Соколовиiћ, историчар републичког Завода за заштиту споменика културе.
ПИСАНИ ТРАГОВИ: Прве трагове о шанчевима устаника оставио је писар старовлашког војводе Максима Рашковића и касније берберин књаза Милоша Обреновића – Нићифор Нинковић у мемоарима „Жизниописанија моја“. Пишући о путу из Тополе „са 30 бећара у Старовлашку“ у пролеће 1809. године, Нинковић помиње шанчеве на Косатици и код Нове Вароши, па поправку шанца на Јавору, градњу два шанца у селу Деретину, те битку на Кукутници и чување границе од Турака.
Коментари