Жетва јечма и зоби, житарица које су заузимале највећи број њива у Старом Влаху, а понегде пшенице, ражи, крупника и хељде, одувек је био најпречи сеоски посао. Није се смело чекати да клас презри или да хлебно жито и оно намењено сточној исхрани омлате летње непогоде. Сеоске задруге и породице, уз испомоћ комшија и родбине, скидале су род по августовској жеги, али и за ведрих ноћи.
Само ретке фотографије од пре пет-шест деценија, сведоче о ручној жетви српом, стабљикама жита у руковетима на стрну, које су , после краћег сушења – везиване прућем од леске у снопове и они слагали у крстине. Тек при крају убирања летине, снопови су се, у дрвеним колима са воловском запрегом, превозили до стогова на гувну. А само су кола са широким, житним таваном, како их је народ звао, могла да се спусте низ врлети, јаруге, прљуше и планинске пролазе и да плодове лета саберу на окућницу или крај колиба.
Родна година - слагање снопља у стог на гувну Буковика
А да би жито стигло до амбара и у погаче на трпези зависило je и од ћуди природе. Тешка зима – тежак сноп, Гола зима – голо лето, Зима је најбољи орач, Ако не измрзне – неће родити, Ако није јануар у снегу – тешко њиви, воћки и брегу. У киши један берићет, у сунцу девет, Бој се само ђурђевскога мраза, илинданског града, божићног сунца и јесење кише и – ничега више!
Уз зној и погледе у небо и зебње, учио се сељак на муци и вековном искуству предака: Многа зрна гомилу начине, Нема мрса без стрна. Зоб, хељда и кромпир сеју се у њиву где бије (удара) промаја, Јечам не ниче без вруће земље.
О родним и гладним годинама сведоче народне изреке: Дуго к'о гладна година, Бољи је и црн комад него празна торба, Боља је своја проја, но туђа погача. Боља је ражана слама него празне јасле. Време сламу продаје (једе).
И за наук, ако ће ко да чује, оста: Не прави се пита од сваког брашна, Празна врећа не може усправно стајати, Одувек главу диже празан клас...
Везивање жита лесковим прућем у Виловима, 1962.
Коментари