Један од најлепших изданака патријахалног и сеоског живота у нашем крају биле су мобе – вековни начин испомоћи, најчешће у сабирању летине. И у другим сеоским пословима мештани су показивали узајамниост, од градње кућа, извлачења јапије воловским запрегама, па до довожења дрва из удаљених забрана и планинских висова, као и радова на крчењу путева, електрификацији, довођењу воде...
Код најстаријих суграђана нису избледела сећања на косачке мобе, свакако најпознатије у Старом Влаху. Поодавно се не чују чаканци и кованице у селима или су, бар, ретки њихови откоси, а ове три фотографије из албума прохујалог времена сведоче о животу горштака. Још су жива сећања о надметању у једном од најтежих физичких послова, лукавим косачима и њиховим тајнама у избору косе и бруса, али и и спремним козбашама што су ударали раскосе низ брегове и долове... Домаћин је спремао најбољу храну што је могао, бирао ракију за тај дан, знало се који комад меса иде пред најбољег косца. Учешће на моби рачунало се и најмлађим: „Ил' косио, ил' воду носио“.
Ил' косио ил' воду носио - у штитковачком Пољу
Било је моба и у плашћењу сена, па у жетви, често и по месечини у врелим августовскјим ноћима, те у вршидби, купљену кромпира и шљива, комишању кукуруза у нижим крајевима. Вид мобе била су су и женска прела и посела, на којима се прело, плело и везло.
У нашим крајевима посебно се водило рачуна о организовању мобе за децу без родитеља, за болесне и изнемогле, или за оне чији су храниоци отишли у војску или су погорелци. У помоћ су прискакали не само рођаци и пријатељи, већ читави засеоци и села и доносили спокој и топле зиме у инокосне породице и куће са нејачи.
Мобе и радове у пољопривреди и домаћој радиности пратили су песма и лепи обичаји, а завршетак радова се код куће домаћина, после богате вечере, понекад претварао у сеоска весеља. Тако су мобе чувале традицију и усмено народно стваралаштво, учећи младеж раду и за наук је остала изрека: „Мобу памти, па врати!“.
Косидба на Муртеници у време Другог светског рата
Коментари