Када је пре деценију и по последња отишла из Томића, Радомирка није могла ни да помисли да ће се живот некада опет вратити у запустели засеок. Данас, баш као некада, она и њена јетрва Миленија испијају јутарњу кафу испред старе породичне куће и задовољно ослушкују жагор код комшија. Одлука две породице да купе запуштена имања и дођу из белог света да овде живе, подгрева им наду у опстанак села, разбацаног по брдима изнад Златарског језера.
Неколико година пре него што су 2005. из села отишле у град код деце, Радомирка (79) и Миленија (88) Томић биле су једини становници засеока Томићи, у Ојковици код Нове Вароши. Вратиле су се пролетос и овде ће провести лето. Радомирки ће друштво правити син Андрија, а Миленији, Љубинко и Наташа, син и снаја. Долазиће им и друга деца, унуци...
-Нигде није лепше него овде у Ојковици. Јесте се некада живело у оскудици и народ се мучио, али нам је ипак било лепо. Свака кућа у Томићима и другим засеоцима била је пуна чељади, а пашњаци пуни стоке. Данас све зарасло у шуму и трње- кажу ове две старице.
Томићи на окупу : Љубинко, Наташа, Радомирка и Миленија
Љубинко (68) Томић дошао је из Београда да у завичају ужива у пензији. Искрчио је окућницу, засадио башту и овде ће, каже, убудуће да живи. Помаже му супруга Наташа, метеоролог по струци, која живи на релацији Ојковица-Београд због обавеза на Пољопривредном факултету на коме је запослена.
-Скупљамо шумске плодове и лековито биље, правимо сокове, а планирамо и да купимо овце. Први пут сам косила траву, а учим и друге сеоске послове. Рођена сам и одрасла у центру Београда, али Ојковица је рај на земљи. Раније смо долазили повремено и на кратко, а сада планирамо да овде останемо. Две породице које су у комшилуку купиле кућу само су убрзале нашу одлуку- прича Наташа.
Заселак Томићи са десетак кућа, скоро 15 година био је потпуно пуст. Све до априла прошле године када су излоканим и једва проходним друмом у њега стигли Дуња и Владимир Ристановић, а за њима пролетос и њихови познаници Ђурићи, Предраг и Снежана. Пре него што су доселили у Ојковицу они су овде боравили свега неколико пута. И била је то љубав на први поглед.
Добре комшије : Маријан Роговић и Предраг и Снежана Ђурић
Предраг (67) и Снежана (55) Ђурић рођени су у Босанској Крупи. Двадесетак година живели су у Вашингтону у Америци, имају стан у Београду, али су се на крају определили за сеоску идилу. Својим рукама поправљају будући дом. У кући коју су купили нико није живео деценијама, нема ни струју, па их чека доста посла. Док она не буде спремна за усељење спаваће највише код комшија.
-Све је било пропало и зарасло у коров, али нам то није сметало. Овде у овом беспућу пронашли смо свој мир. Стигао нас је умор од толиких пресељења и нових почетака, па смо решили да остатак живота проведемо у природи, далеко од града и гужве. По цео дан се ради. Имамо кокошке и пилиће, башту, а планирамо да купимо овце и козе. Што не произведемо - купимо у селу, хранимо се здраво па смо регулисали и здравстевне проблеме. Још би наших пријатеља овде купило кућу, али је проблем лош пут, а на њему путничко аута брзо страда - кажу Ђурићи.
Уче се пољопривреди: Дуња и Владимир Ристановић
А Дуња и Владимир Ристановић су за посебну новинску причу. Својим доласком у Ојковицу вратили су наду и удахнули нови живот селу које је попут многих других било на умору. Обоје су рођени 1987. године, она у Ријеци, он у Ужицу, а упознали су се током студија у Београду. Дуња је економиста, а Владимир програмер и послове од којих живе, обавља преко интернета. Били су на корак од одласка у Шведску, али су одустали зарад живота у Томићима.
-Од коприве, нане, зове, шипурка и другог шумског биља правимо сокове и џемове и све то продајемо под нашим брендом 'Златар у тегли', углавном на препоруку и путем интернета. Искрчили смо окућницу и ту ће ускоро нићи воћњак, имамо и башту с поврћем, а зимус смо сушили и месо. Никада се пре нисмо бавили пољопривредом, па нам је све ово ново. Срећом имамо добре комшије. Мештани Маријан и Невенка Роговић и њихов син Јован са породицом свима су нама овде десна рука. Помажу са механизацијом, и уче нас сеоским пословима. За Ојковицу смо везали судбину, планирамо и децу која ће овде, ако бог да, ићи и у школу- причају Владимир и Дуња.
Роговићима чија је кућа на километар изнад засеоака Томићи, срце је, кажу, пуно због нових комшија.
-Прихватили смо их као своје. Дружимо се и испомажемо, као једна смо кућа. Милина је видети дим из оџака доле у Томићима, и опет чути жамор у до јуче пустом засеоку. За поштовање је одлука да за живот одаберу село из кога су побегли многи његови мештани. Али на срећу и они се полако из града враћају на дедовину, све их је више у Гороњићима, Чоланићима и другим засеоцима. И у селу може лепо да се живи, ко је паметан и ко хоће да ради- каже агилни Маријан Роговић (70), сеоски активиста.
Сломиврат : Пут према Томићима
У засеоцима који су се угнездили високо у брдима изнад Златарског језера, двадесетак километар од Нове Вароши, и даље је међутим много запуштених кућа и имања на продају.
-Има интересовања, али су проблем лоши прилазни путеви. Мада је протеклих неколико година урађено скоро четири километра асфалта, што је убрзало повратак, многи засеоци су и даље у беспућу. Асфалт је стигао до Чоланића, на 3,7 километрара од раскрснице за Кокин Брод и Јасеново, а општинска власти је обећала да ће ускоро урадити још три километра према Трудову. Најкритичније је ипак на краку према Томићима, где је деоница у дужини од 1,5 километара скоро непроходна, и њом се вози уз велики ризик- каже Роговић.
КУЋЕ ПОКРИВЕНЕ КАМЕНОМ : У засеку Томићи, све одише старином. Већина стамбених и помоћних објеката је од брвана и покривена каменим плочама, које су мештни током радова догонили запрегом из 50 километара удаљеног мајдана Маће према Ивањици. Најстарија је грађена пре једног века.
-Томићи су некада били богата фамилија, са преко 100 хектара земље. Само мој покојни деда Сава Томић имао је воћњак са две хиљаде стабала шљива. Међутим, расули смо се по свету, па је засок опустео а имање зарасло у коров. Али на срећу, овде се живот полако враћа – каже повратник Љубинко Томић.
Коментари