Рукотворине дрводељаца за обраду земље и сабирање летине, те за израду тканина и одеће од вуне и конопље, као и прибор, алат, судове и предмете покућанства чува Драган Росић из Вилова. Међу старинама које су подавно одслужиле своје, на брвнима зграде је и дрвено рало.
Рало је превртало бразде прљуше и смонице захваљујући металном раонику, снази волова и вештини орача. Носач раоника био је од тврђег дрвета – брестовине или буковине, а остали делови најчешће од чамовине. Ако се чувало, у првом реду да не кисне, рало је служило десетак година.
Према речима Росића, рало са наше слике градио је његов отац Милован коју годину иза Другог светског рата. Убрзо је и добило смену – 1952. године у ово домаћинствио стиже прва метална ралица.
Кућило се ралом – успомена у дому Драгана Росића из Вилова
Камен о врату живота на селу били су (као и данас) наслеђени, већином мали поседи и уситњене парецеле. Горштачком упорношћу становници су се носили са оштром климом, беспућем, сиромаштвом. Сточарство је одувек било главни извор прихода за кору хлеба, трошак куће и чељади и ако шта прекостане за пијацу, док је земљорадња пратећа грана.Са ораница у крчевинама и на окућници приноси су, на жалост, били оскудни или скромни због ручног рада, ћуди неба и коришћења запреге, која је била неизоставни део живота и прека потреба у врлетима.
На селу, пак, никад два добра саставити. Само што су пристигле прве машине, које се убрзале сетву и олакшале убирање плодова и друге послове, село почиње да копни.
Издржало је село распаде породичних задруга, ратне похаре и погибије, нарезе, реформе и принудне мере у аграру, одузимање земље, утрина и шума, али му је најтежи ударац задала индустријализација. Због сеоба становништа према Шумадији и Београду и одласка младих на школовање и савијања породичних гнезда у у градовима – село је остајало без руку, снаге, слоге...
И женске руке у тешким пролећним радовима крај Вршевине
Коментари